Naiva

NAIVA

Pričaj mi… O čemu god. O nebu, lastama, ceni kratkog Davidoffa. Samo nemoj ćutati. Dovoljno ja samujem. Samo pričaj, laži, istine, i poneku bajku. Zaboravih kako beše sanjati na nečijem ramenu, osetiti toplinu podatnog tela. A tako sam htela. Tako mi godi. I sama u sebi ja nadjem sreću. Da, najbolje je kad se s nekim ista deli. A onda dođeš ti.

Kao da ne znam da me samo želiš. Na noć il’ dve. Tebi sam dobra prilika, a ni ne znaš da si ti za mene savršena! Tako, tako bih te volela! Na noć il’ dve. Želja je tu, obostrana. Nekom telesna, nekome duševna.

Lezite principi, dosta ste cvrsti bili. Dobro vi terate pogresne, ali nekad je i pogresan pravi – pa makar na noć. A mozda i dve. Sta ce dusa, ne zna ona sem slepo da voli – precutimo joj ovu laz. Srce je kurva, u dodiru trazi spas – ubi ga samoća, slomi ga izdaja pa se cesto prevari. I njega cemo lako ovako dodira izgladnelog slagati. Makar zbog neceg nek preskoči!

Ali ne diraj mi ponos – on vidi sve, pa cak i ono sto nije. Kao da ti zaista verujem šta pričaš – da ćeš doći, ostati kraj mene, i da te zanima šta mi tera usne na osmeh. Tvoja sam! Na noć il’ dve. Zato laži me. Pričaj mi. A ja ću zatvoriti svoje, i voleti tvoje oči, i uživati što sjaje zbog mene. Na noc il’ dve.

Kao da ne znam da ćeš me se katkad i setiti, pomisliti na ono divlje i živo u meni. Osvrnuti se na trenutke strasti, požude i izgaranja, a ne znaš da je tako dobro bilo samo jer sam se predala. Samo, jer sam te volela – na noć il’ dve. U tom trenu, za tebe sam živela, za tebe sam cela gorela. Želja je bila neizdrživa, nije bilo vazduha – a duša, prokleta da je, i ona nekad vapi samo za kožom. Prodadoh istinu za dodir, da je umirim.

I ne potcenjuj mi um, ne misli da sam glupa. Koristimo se. Ja sam tebi brzina i zabava, vrelina i jedna mala, mala lovačka pričica. A ti meni, toplina u grudima. Slatka laž na usnama… I ja samo uživam u ovoj laži. Na noć il’ dve.

Kao da ne znam šta je ovo u stvari, i čega se mi to igramo. Ali samo ti zato dopuštam da budem igračka. Zato zanemari moj zaljubljeni pogled, i moje rupice na obrazima koje se pojave kad god se nasmešim. I ja ću poleći moje principe. Nisam glupa devojčica. Dete u duši, i žena đavola. Slobodno uživaj u mojem telu. Slobodno likuj što tvoje ime izgovaram u zanosu.

Ali nemoj misliti da ti verujem u priče. Ne misli da ocekujem da sutra budes tu. Neka sam za te naiva! Laži me lepo, i lagaću da jesam. Lagaću da sam naivna, i zaljubljena, i da volim kao nikada do sad! Lagaću, jer ova laž tako prija, tako duši godi … Na noć il’ dve. Dovoljno da sve ovo bude magleni san. Jer više od toga, već postaje istina.

Sutra ću ti biti živopisna uspomena, sutra ćeš mi biti setan uzdah na usnama, ali danas, danas sam furija, i danas ću te voleti do beskraja. Ništa nije stvarno pod okriljem sutona, pa ni naša priča neće biti ništa do šapata na usnama…

Šta ako te pogledam?

“A šta ako te pogledam?“

Ništa drugo nije rekla… A rečeno je sve… Rečeno onom ko čuje, ne onom koji sluša…

Ovde nije reč o običnom pogledu koji možda zaluta na nekoj drugoj osobi. Ovaj pogled ne dotiče ovlaš, sasvim slučajno, nonšalantno… Ne, ovaj pogled dotiče nečiju dušu… Prožima nečije biće, zalazi u najskrivenije kutke… Videti nekog, videti ga dodirom, videti ga sluhom, videti ga svojom dušom…

Javlja se sumnja, poput bezdana. I tada se svaka namera, svaka želja za promenom sahranjuje… „Šta ako izgubim sve?“ –zapitala se . I zamalo da poklekne.

„A našto strah? Izgubi! Izgubi SE cela!“

Nešto najlepše što jedna žena može…. Zbaciti okove, udahnuti slobodu… Živeti! Dan je kratak, vec sutra se mre… „Izgubi se cela…“ Predati se nekom, ne telesno, ne emocionalno, vec na milost i nemilost … To je hrabrost, kada se plašiš a opet radiš pravu stvar…

“A šta ako te pogledam?“ … Behu reči jedne žene.

Nakrivila je glavu na jednu stranu i sasvim polako su joj se usne razvukle u blagi osmeh… Ništa pretenciozno, bez ikakve zadnje namere, stala je pred njega sasvim gola. Ne, ne onako, ne kako izgleda… Otvorila je dušu, pokazala sve što ima…

Svako može skinuti tkanine… Ko može skinuti maske?

Svako može gledati… Ali treba videti… Svako može pričati… Ali treba čuti… Reči se slušaju, samo misao se čuje…

A ona je stala pred drugo ljudsko biće i bila ono što jeste… Žena… sa svim svojim manama i vrlinama, sa svim svojim nesavršenostima, svim svojim strahovima… I isto to je želela od njega…

„Vidi me kakva jesam, ništa manje, ali… Toliko više… Šta… Ako te pogledam? Šta ako ti u dušu proniknem? A želja mi da te spoznam! Da li si dovoljno hrabar da se i ti prepustiš? Okreni se, okreni se i idi, neću ti uzeti za zlo. Teško je otvoriti se, jer time gubiš deo sebe, gubiš bespovratno, a ne znaš hoće li ga neko drugi čuvati, ili smrviti…“

Spustila je pogled dole, i duboko udahnula. Nije tražila ništa od njega, ali je želela. Nije polagala pravo na njega niti je to htela… Nije želela da pripada. Biti sa nekim, i biti nečiji, razlika je nebo i zemlja. Biti SA nekim, biti lojalan i odan, i nadasve iskren. Ljudi greše kad misle da mogu da menjaju nekog. Ona ne želi da menja, niti da bude menjana, želi biti ono što jeste…

Samo je htela da ogoli sebe, i spozna njega.

“Šta ako te pogledam? … Šta ako te… Vidim?“

Kavez od kandži

 

Okreni se i idi, jer ne znaš koliko ja umem da se ostavljam u tebi. Koliko umem da nedostajem, da ne odlazim. Ni ne slutiš koliko ćeš želeti da upadneš u moje kandže i moliti me da te držim, da stiskam sve jače.

Ali ja hoću nekog jakog, da ih širi i prolazi kroz procepe. Jer, nisam bez duše. Ne volim kad bolim. Moje kandže tako znaju da da ovlaš paraju kožu, tako znaju da vole. Deo mene popunjava razbijene delove tebe… Utičem polako u tvoje pukotine i spajam svu parčad, koju zapečatim vatrenim šavovima satkanim od pakao-vrelih poljubaca.

I onda postaneš ceo u tom kavezu. I sve je u redu dok sam ja u njemu. Ne treba nam ništa više do naših kandži, do nas samih. Ali ako odem, ako puknemo, istećiću kroz pukotine poput senke, a ti ostaješ tu, unutar tog sveta satkanog od mene. I kandže postaju male. Džaba što si ceo ako si prazan. Ja rastem, i ubrzo ću prerasti naš kavez.

Zato okreni se i idi, ako ne umeš. Ako nisi dovoljno jak da širiš moj zagrljaj. Ja nisam zla, ali sam daleko od dobre. I ne volim da bolim. Toliko toga je u meni jednoj da mi treba sve tvoje, čak i ono najgore, da bi uopšte umeo da me voliš. Ne znam ja da se dam po malo, da sam tu samo dok je dobro. Zato, okreni se i idi ako ne umeš da mi daš tvoj mrak. I nemoj ostajati ako je mrak sve što umeš da pružiš.

Ja nisam tvoja sreća. Nemoj sam zatvarati vrata moga kaveza, jer ja nisam tvoja, i ti nisi moj. Hajde da ne srastamo u jedno i da se cepamo jer se izgubimo u nečemu što naposletku nisi sasvim ti i nisam cela ja. Hajde samo da se preplićemo, da ukrštamo kandže.

Nisam ja ništa bolja od bilo koje druge. Drugačija – dovoljno hrabra da pucam. I ne dam da me drugi sastave, da uteku u moje parčiće. Da me zarobe tuđe kandže. Spajam se sama i ne zavisim. I zato me nije strah da puknem! Jer naposletku, sreća je u nama. Nije strašno ako me boli, jer ne dam sreći, protkanoj drugim usnama, da me sastavlja. Nije strašno, jer ne gubim sebe u drugima. Ne dam bolu da me menja, i ne dam tebi da mi postaneš bol.

Nisam ja za slabe i nespremne. Za one nesrećne. Zato, okreni se i idi ako si toliko slab da u meni tražiš spas.

Kada crv ubije ljubav

Kažu da žena uvek zna. Kažu, i u pravu su. A kada se uvuče crv sumnje, i natovi se onim opravdanima, preraste u nezasito čudovište, pa mili, kopa, gamiže i po istinama i po poljupcima. Strah se uvuče u kosti pa izjeda ono što si znao i u šta si se kleo. Kada strah ubije veru, ljubi se za nijansu manje, za nijansu hladnije, za sekund kraće. I više ne znaš šta je istina, niti razumeš čemu to? Pa zar može laž ikad biti bolja od onoga što jeste i što će oduvek tako biti? Kako može biti bolji privid mira kad sat istine kuca i čas je neizbežan, vreba iza ćoška i poruši sve što si gradio…

I oprostiš crva, jer voliš. Oprostiš dok voliš… Ali umili se on, ne prestaje da kida deo po deo onog što beše dobro, čisto i nevino. Videh ljubav kako gori, već sam jednu sahranila. Videh ljubav kako boli, već sam jednu prebolela. Već sam jedne snove zbog tuđeg crva odsanjala. A sad me tuga ophrvala, jer nazirem početak kraja. Čudno je koliko praštati umemo kad praštamo šta možemo, i čudno je koliko umiremo kad praštamo šta ne smemo.

Sve počinje sa neodgovorenom željom, sa malim stvarima. Kad te neko ne grli u snu jer je udobnost preča od ljubavi. Kad ne stigneš ni da zaspeš na nečijem ramenu jer se ono okrene od tebe. Kad sam u svom oku ne osećaš iskru. Nema je da te greje unutra, da ti daje žar pogledu. I onda sve male stvari dobijaju smisao, i sve polako dolazi na neko mesto, ne znaš ni sam tačno koje, ali znaš da baš tu pripadaju.

Sad ti nije čudno zašto je neko ponašanje takvo. Sad donekle razumeš, ali je tuga što si mogao sve da razumeš mnogo ranije da ti je bilo rečeno. Nisi vredan istine. Nisi vredan da upoznaš nekog do srži, jer on ne da, koprca se, baš kao onaj crv. A to boli, jer neko koga voliš ne smatra te dostojnim da spoznaš biće koje bi trebalo da deli sve sa tobom. Sve strahove, sumnje, nemire, želje i nadanja, prošlost i uz malo malo sreće i mnogo truda, možda i budućnost.

Ali crv nije crv, sad je to već Hidra, kako jednu posečeš, dve nove promole glavu, kako jedan strah ubiješ, tri nova, zubatija, iskoče. Razum beži kao košuta, misli lete kao bujice, a sve je moglo biti drugačije. Neko koga voliš se krije od sveta, ali i od tebe, umesto da mu ti budeš svet. Tad se desisudbonosni tren da neko koga voliš se polako pretvori u mit koji voliš, spoljašnjost, fasadu, i shvatiš da voliš, osećaš da još uvek voliš, a ne znaš koga.

Čudno je, koliko praštati umemo kad praštamo šta ne znamo. Čudno je kako deo sebe ubijamo kad praštamo šta nikad nije smelo da se desi.

Ta nepoznanica bića, to nije jednostrano, jer osoba preko puta isto toliko ne zna tebe. I tako, naspram jedno drugog, gledate se, i volite se, a između prostor je more neznanja, more koje se ne može preći samo s jedne strane. Svako na svojoj obali, gleda ka pučini, a razbijaju vas valovi. Ljubav nije samo kompromis. Ima nešto i do ljubavi.

Kraj počinje tako što te nije strah da se probudiš sam. Nije te strah da hodaš bez nečije ruke. Bilo bi lepo da te greje dodir, ali toplota dolazi od ljubavi, ne isprepletanih prstiju. Bilo bi lepo, ali više nije. I onda se pitaš gde se sve izgubilo, malo lažeš sebe, jer znaš – sve je to crv pojeo. Kad crv izjede spone koje vas vežu, sam si u zajednici, sam si u životu, nikad bliže fizički nekom telu, nikad dalje u mislima. Proždrao te strah, postaneš sena koja ne veruje rečima, jer više nemaju težinu. Sve postane zanemarljiva informacija izgubljena u vetru, sve je nekako prazno i izolovano. I ti se menjaš. To je zastrašujuće… Izobličiš se u nešto hladno, bez sjaja, bez želje, bez volje, i onda se pogledaš jedan dan u ogledalo i tebe prožima neko novi, neko ko zapravo nije ti. Odraz tvog unutrašnjeg stanja Neko ko ne voli onako kako zna, kako je oduvek hteo, kako je voleo ranije pa zna koliko ume i koliko može – a kako da voli kad ne zna koga.

Dan za danom, radiš lepe stvari, funkcionišeš naizgled savršeno ali to nije to što ti daje vetar u leđa. Nije kao sunčan dan posle sumorne kiše. Nalaziš sreću u životu, u malim stvarima, u mirisu espresa ili košene trave,u pokojem veselom repiću, ali se setiš da si umeo da nađeš sreću u osobi, ne u okolini. U sebi, da, ali najviše u drugome. U kome naći sreću kad ne znaš ni ko je zapravo.

I tako, nazirah početak kraja a beše kraj i pre početka.

So moje suze

Zavolelo oko suzu. Oko suzu, a mozak njega. On – izdade telo.
Proplaka oko, i sve mu dade. Sve sem svoje suze.

Zavolelo oko suzu. Pa je čuva, pa je ne da, ne da joj da se preda.
U kapcima mu spavala. Tepavicama se pokrivala.

Suza oko čuvala dok je sanjalo. Oko suzu pazilo dok je gledalo.
Baš ta suza daje oku sjaja. Ta jedna, voljena, nepreboljena, što se ogleda u ogledalima duše, u smiraju beskraja.

Zavolela suza oko. Suza oko, srce njega. A on – izdade ljubav, pogubi dušu. Tad je oko zavolelo drugu, zavolelo bol i tugu. I oko izgubi suzu.

Nekad je plač kao kiša, kao reka, al’ tišti tek do sledećega.Zraka sunca, drugog njega.
Džaba more, more suza, pa ne boli, pa ne lomi, kao nekad… Kad je sva bol – so u suzi – jedna suza prolivena.

Elementala

Da sam reka, ne bih se savijala i pokoravala gde me tok nanese. Ja nisam plitak potok da po meni umorne, otekle noge gaze. Ni dosadno jezero, zatvoreno, od tekućeg odsečeno, u kome buja samo ono što u mene bace.

Eh, da sam reka… Ja bih bujala i sve pred sobom rušila! Nijedan bedem mene ne bi krotio, nijedan kanjon put mi krojio. Dođavola vi i vaše brane! Da tečem mi brane, da žuborim i živim, da lomim i svoj tok kročim. Ja sam svaka kap vodopada što slobodno pada i sa samom sobom se sjedinjava.

Nisam muljava bara sa krunom od žaba i sluzi. Ali jesam okeani, mora, boje plavog svoda. Jesam život. I jesam lepota. So tvojih neprolivenih suza. Ne umem ja po malo da tečem, pomalo da volim. Talas sam, što prljava pivska stakla u mozaike pretvara, hladnu srču u šareni oblutak. Pena sam, što miluje obale, što nosi zrno peska do školjke i niže bisere.

Da sam vatra, ja ne bih tinjala kao umirući žar cigarete, sablasni ukras smrdljive pepeljare, kao poslednji oblačak dima što nestaje u bespovrat. I da sam nežni plam sveće i paklena stihija, sa istim žarom bih gorela! Obasjavala bih senke isprepletanih ljubavnika, ušuškanih u želju za srećom, sušila lica mučenika obavijenih morom i suzama. Jesam usud, i jesam zrak sunca posle ledne kiše. Ali nisam pepeo ugaslih snova i prodanih ideala. Oganj sam, toplina doma.

Ne tinjam. Ne tečem po malo. Ja ne umem ništa slabo, umereno, tuđeg reda radi. Ali čovek sam! I to ne bilo kakav, već žena! U ljubavi gorela. U suzama se, poput čelika, kalila. Da sam voda, tebe bih prožimala. Da sam vatra, snove bih ti palila. Umem da tečem, da lomim, da gorim i žuborim. Ali više od svega, umem da volim! Ja sam svaka kaplja na tvom dlanu. Suza neprolivena. Tako… Tako voli žena.

Noc kad sam se predala

Kako boli dan kada noću plešeš s’ uspomenama… Bila je to noć kad sam se predala. Valjda je to ljubav. Kad vidim tvoj osmeh i ni u jednom trenu ne poželim da sam na njenom mestu.A mi… Ako zaplešemo ponovo, i opet ne uspemo, opet ne budes umeo sa mnom da izdržiš sreću, ti si na nuli, ti si taj koji gubi. Da znam da ovoga puta možes izgnati demone pakla iz našeg ušuškanog raja, ja ne bih ni tren oklevala! Ali ti ni ne znas zasto nas unistavaš! A ja… još manje. Moj limbo je da tako padnem. Razbijem se cela. Padnem na čoveka koji ni ne zna kakvi ga demoni more! Da nađem ljubav, i da nemam ništa od nje. Da se volimo do neba, a da tako prokleto ne umemo. I posle se pitamo što nemamo sreće, a tražimo je u pogrešnima.

Zašto dovlačiš bol u naše odaje, u naše čarsafe, gde tako mirno spavah na tvome ramenu? I ne sanjah ništa, nema šta u san da mi dolazi kad sve sto želeh sam imala pod ovih deset prstiju. Ni deset ih nije bilo dovoljno da spoznam svaki deo tvoje kože, tvoje duše. Ali ne mogu se sa tvojom budućnosti kockati. Za moju me briga. Ja nemam šta da izgubim! A u sebi se slomim i pomislim: “Sem tebe, i našeg malog andjela sa tvojom gavran-kosom i noć-crnim očima.“Imala sam i nekog njega. I bi lepo. On je bio pametan izbor. Pametan, i pravi– razlika je ogromna. Bože! Ubedjujemo jedno drugo da budemo s drugima! Kako smo isti, podjednako ispravni i tako jedno za drugo pogrešni.

„Da oženim drugu… Da bi ti mogla da nastaviš dalje.“

„Ne… Da bih mogla da ti se ne vratim. A to je sve samo ne nastavljanje.“

Kažeš: „Ja sam kriv. Doveo sam te do ivice. Ti si samo mogla da skočis.“ Ali čemu sad krivica. Ja padoh. Padoh u provalije pakla, i put nazad beše srčom posut. Puzah uz stene, puzah uz uspomene, rasekoh sve što u meni kola i vene. Puzah nazad, nazad do tebe i mene. Tu na vrhu, tu je moje srce. Kad se ušunja misao, i dalje tiho, tiho, ponekad kucne. I to – je za tebe.

Bila je to noć kada sam se predala. Drugim rukama, drugim očima. Dadoh sve sto imam. Dadoh zelju, godine, dadoh žar borbe za sreću, i ono najdragocenije – svoje vreme. Ali ne i uspomene. Džaba dajem misli drugom kad se srce odavno skrilo kod tebe. Ali probala sam makar, iz sve snage. I onda zaplešemo s uspomenama i jedan tvoj zagrljaj obriše nešto sto pokušah da gradim s ostalima. Nisu ni oni krivi, kad ne vole celu mene. Ne mogu. kad je dobar deo još uvek u tebi.

Slab je čovek, grešno biće, a svaki moj tren slabosti si ti. Bila je to noć kad sam ti se predala. Tvojim dodirima, tvome smehu i tužnom sjaju u očima. I zaplesasmo tango pod carsavima. Dok je svaka pora vrištala tvoje ime, naše suze su se spojile. Podsetio za šta se borim!

A ti… ni ne znaš da si mi te večeri rekao „Ne.“ Bila je to noć kada sam ti se predala. Kad sam te tihim suzama i drhtavim glasom molila da ostanes, još samo malo kraj mene. Mislio si samo za noc. A ja sam htela celog tebe! Da pokusamo jos jednom, da ne odustanemo od nas. Gugutala ti kao golubica! Na grani, ali spremna da sletim i da se nikada nikada ne vinem vise u nebo, da mi ti budes sve moje visine. Sve moje reči, suze, i tišine. Ali ti si izabrao vrapca jer ga imas u ruci, jer cvrkuće o budućnosti.

Ja, JA, ponosna do groba, sve ti prosuh pred noge. Sve moje snove. Nikad nisam slutila koliko će moje reči pred tobom da kleče! ovoliko nisko padam jer sam spremna i samo na jedan deo tebe! Sa tvojom gavran kosom. I noć crnim očima. Muk. Teskobna tisina. Toliko reči izrečenih, a ubi me sa jednom.

Nikad to ne radim. Nikad drugoj sreću ne kvarim. Ali ti si moj! A ona, nek mi za noć oprosti. Za noć kad sam ti se predala. Mozda nam je to poslednja. Mozda ih bude jos, al’ obećavam, biću slaba, samo do trena kad sa njom ne postanes jedno pred Bogom i ljudima. I vec slutim, već prozivljavam taj tren. Kako ce joj baš lepo stajati snežno bela haljina, dok ja budem s paklom Sobranie-a i casom vina u rukama plesala valcer sa uspomenama. Snežno bela, nevina, nikad crnje jedna tkanina, nije moju dusu u noc zavila. „Ti si moj“, šapcem zvezdama…

Ona… Noć mi oprosti. Reče ti: „Da“, i za noc mi se osveti. Baca mlada casu u meraku, nek je na zdravlje i veselje! Bacam flasu krv-crvenog vina, nek se lomi, po nasim zidovima. Neka curi, nek se razliva, nek belu sobu boji dimom i rujnim suzama. I dok svira svadbarska muzika, ja cu plesati vas prvi ples sa tobom u mislima. Sa nasim uspomenama. Njenu ces decu na svojim grudima mesto nasih uspavljivati, nekim ih pogresnim imenina dozivati.

Bila je to noć kad si rekao „Ne.“ Noć kada si odabrao nju, a ne mene. Tu pade moja najteza suza. Suza, satkana od ljubavi nase nerodjene dece. Oprostiću ti nas, ali njih… Nikada.

Tvoji će svatovi mene u grob nositi. Njena venčanica mene u crninu odevati. Bice to noć… Kada ću se predati.

U potkrovlju

Sećaš li se kako nam je bilo u onom malom potkrovlju, koje je neodoljivo podsećalo na Bodlera i „Cveće zla“, a mi sadismo sreću? Gde su nas kosine terale da se saginjemo i budemo bliže jedno drugom? I one malene trošne terase, tako male da si morao telom da me obgrliš, pripiješ se uz moje kao kakav savršen kalup. Samo za to je bilo mesta, za dva para bosih stopala i dve male plastične stolice na kojima bismo sedeli gledajući buđenje sunca, ispijajući prvu zornjaču. Meni uvek malo jača, sa dve kocke šećera.

U tom potkrovlju nije bilo mesta da se širimo, već samo da srastamo. Jedno s drugim, jedno u drugom. Mi nikad nismo bili srećniji nego u tih par malenih kvadrata, a mnogo više od onih koji se rastaču i jure po stotinama.

Svaku noć smo ležali isprepletani, u mrkloj tišini s pokojom svećom i dve čaše Kabernea. Tako naslonjena na tvoje telo, ležali smo i grejali se dodirima duše, posmatrajući zvezde kroz polu-raspali krovni prozor ispod kojeg je obavezno stajala plastična posuda za dosadne kiše. Sećam se kako smo kroz taj prokišnjavajući prozor našeg sveta gledali u zvezde i pitali se koja ćemo postati kad umremo. Jedna, naravno, jer bejasmo jedna duša u dva tela, mali rajevi velikoga pakla. Samo ti si razumeo moju potrebu za let, za visine, i da živiš u trenutku jer nas naposletku uvek čekaju glinene dubine.

Sećaš li se dragi, kad smo se igrali žmurke po rafovima Maksija, gde bi pobednik uvek dobijao Euroblok koji bismo svakako zajedno delili naposletku, na vrhu našeg sveta. I kako smo bežali od komšija koji su nas jurili zbog buke gitara uz strme stepenice, jer prokleti lift nikada nije radio, a nama opet nikada nije bilo teško ma koliko da drhtimo, ići do 5.og sprata jer smo uvek znali ka čemu se penjemo…

Najlepši si mi bio ujutru onako snenan, kad te probudim mirisom jake domaće kafe koji se razlije po ovim malenim kvadratima mnogo brže nego što ja mogu da te iznenadim i donesem ti je u topao krevet… I tvoj pogled dok me gledaš tako čupavu i bosu, kako se u tvojoj šlampavoj majci njišem uz jedva čujnu muziku što dopire iz radija, i prčkam po malenoj kuhinji… I onda se samo uvučem i smestim glavu u kalup tvoga vrata, i samo što ti ne zapredem mazno, kao mačka, dok ti uporno vodiš borbu i pokušavaš da umiriš moje nestašne uvojke… Nikad više sreće nije bilo u manje prostora, u ovih par kvadrata našeg potkrovlja. Naš čardak, i na nebu, i na zemlji. Naša priča, naša bajka.

Sećaš li se? Pre potkrovlja, kako si me lovio skrivenim pogledima iz prikrajka, misleći da te ne vidim, i kako si me prvi put poljubio pod nestvarnim nebom posutim zvezdama? Kako si mi plesom upoznao telo, a prvim ovlaš-dodirom taknuo mnogo više od kože. Samo me ti ne odrastaš. Samo me ti ne menjaš. Voliš baš ovo derle u meni, koje promoli glavicu samo kad si ti u pitanju. Ali itekako znaš da probudiš sve što živi u meni i dozoveš sve moje đavole… Kad bi ovi trošni zidovi mogli pričati! Kad bi rekli koliko smeha i sreće su upili, i koliko smo ih od požude i strasti crveneli…

Sećaš li se nemiru, kako su nam komšije nedeljom udarale u hladne radijatore, da stišamo španske cigane, dok smo se izležavali isprepletani u čaršafe, obmotani u dimove cigareta. I onog trena, kad od istinske sreće prosto moraš duboko da udahneš i zatvoriš oči, kad je sve nekako – gde treba. I dalje se sećam očiju boje zelen-meda, i kako smo se gledali i ćutali, i ćutali i gledali, i prožimali jedno drugo i nadasve razumeli. Ničije tišine nisu pričale kao naše. I pisala sam te dok si slikao, i slikao si me dok sam pisala, i zajedno smo užasno pevali iz sve snage, i još jače se smejali… Živećemo u mojim stranicama. Biću svaka raštimovana struna, svaki mol tvoje gitare. Dodirnimo besmrtnost, u našem malom pokrovlju, našem svemiru.

Oprostiću ti i što si razbio moju omiljenu kinesku šolju, jer si danima sastavljao deliće i na kraju zasadio u nju beli šlajer. Oprostiću, jer me tako prokleto dobro razumeš. Ti shvataš da šolja nije samo šolja – ma nije ista kao sve one što skupljaju prašinu u uglu kineske prodavnice! Ova je skupljala sve naše gutljaje, i nosi obrise naših usana, naših prstiju.Uvek smo znali da spajamo naše deliće i sklapamo nedodirljivu celinu u kojoj buja nešto mnogo bolje i jače.

Ja slušam tvoje reči, a vidim sve ono skriveno iza njih. Umem da preživim tvoj rašivajući pogled i utom sagledam sve tvoje slabosti. Kad pogledaš svojim ogledalima duše, ljudi vide odraz sebe, svojih strahova, pa se uplaše tebe i tvog pogleda misleći da ih vidiš i kopaš po njihovim najdubljim delovima – a to na mene ne radi. Ja sam ti odavno sve svoje najgore dala. Ne plašim se tvojih demona, tvog mraka, koji kriješ iza med-zelenih očiju. Skidam ti sve tvoje maske, sve slojeve, sve krugove pakla – i vidim ono što si i ti zaboravio da jesi.

Ne daj se. Ne daj zlom jeziku, umri taj strah – nijedan bol, nijedna prošlost, nije vredna nas. Ionako svi posle idemo u prah. l zato… Ne daj da izgubimo nas. Voli me… Voli, baš tu, u malenom svemiru, u našem malenom potkrovlju, gde nam drugi ništa ne mogu.

Lutalice

Lutaju, lutaju te tvoje oči lutalice… Pa se spuste kradomice do mojih nervoznih prstiju. Nije da ne znaju šta će od sebe, jer znaju! Dobro znaju kroz čiju kosu bi prolazili, čija bi leđa s dosta strasti, i zrnom posesivnosti parali. Lutaju tako, lutaju, do mojih drhtavih usana, koje do krvi grizem ne bi li se smirile, da ne potrče put tvojih, spremnih, tako dozivajućih. Pa samu sebe prekorim i kažem: „Tihana, pa nisi životinja! Samokontrola je odlika civilizovanih ljudi!“, a ja, nit’ sam čovek, niti razumna – pored tebe kad se nađem ja sam prosto – izgubljena.

I lutaju, lutaju te oči lutalice, pa lako skaču od mog neposlušnog uvojka do zamišljenog pogleda, preko mog osmeha i vrcavog pogleda do teskobne tišine i teških uzdaha. Lutaju po meni i kroje priče davno sanjane koje preslišavaš noću kao uspavanke.

A nestašne su tvoje oči lutalice, nestašne dok me glede kradomice. I dok se moja blesavost igra sa tvojim mislima, i dok moj um flertuje sa tvojim čulima, moje oči kukavice spretno beže od tvog pogleda. Ne možeš prevariti oči. A moje se plaše da ne odaju tajne.

Ne, ne smem te pogledati onako dugo i znalački, ne usuđujem se stati pred tebe dušom gola, ne smem jer znam da ćeš me videti tim tvojim lutalicama. Ja znam da vidiš sve, i to je ono što mi ledi krv u žilama, stvara bol u grudima. Pogledam li te onako kako ja znam, ispod obrva, pustim li te da vidiš ogledala moje duše – videćeš sve, videćeš me celu – i dubinu moga oka, i tek poneku tminu.

A to nije ono što si ti zavoleo! To nije ono što ti tera usne na osmeh, damare u grudima! Zavoleo si proleće, ali ja sam nešto mnogo više. Ja sam mnogo više od veselog, razuzdanog deteta koje se raduje kapima kiše. Ako me pogledaš onako kako znaš, znalački i pronicljivo… Videćeš mnogo više u meni od luckaste, bezbrižne devojčice – videćeš ženu. Videćeš sve šta se krije iza osmeha. I dvorske lude plaču kad ih niko ne gleda, I klovnovi skidaju šminku posle predstava. A to nije ono što ti je dušu taklo.

Plašim se da te pogledam dubinom svojih očiju…

Devojčurak bi se olako zaljubio, ali žena u meni bi volela. Snažno, smireno i predano. A obe dišu u meni punim plućima! I ne plašim se ničega, sem tvog pogleda, jer je u meni mnogo više od proleća. Ja sam gladna! Gladna nemira u grudima, gladna onog pravog dodira… Ja bih te volela, kad bi ti mogao da voliš i moju tamnu stranu.

I džaba što sam sposobna da se borim protiv svih vetrenjača! Imam dve ruke, spremne da otkinu glavu onom ko dira šta je moje i najmilije, dve ruke stvorene da nežno miluju moje najvoljenije. Ali džaba kad se plašim jednog para očiju, plašim se da ih pogledam, i skrojim sebi sudbinu…

Ja bih da se uspavam na tvom ramenu, slušajući ritam tvoje biti. Ja bih da plešem uz tvoju muziku, da budem razlog za osmeh na tvojim usnama, i koren tvojih grešnih misli. Zavedi mi um, telo će lako da prati. Želim te srećnog, ušuškanog u moje uvojke, i potpuno bezbrižnog. Želim… Da te otkrivam, kroz vreme, kroz snove, kroz dodire. Želim… Da te samo u moje senke pokrivam…. Mazi me rečima, ovlaš, kao paperjastim dodirima, ljubi me prstima, i pričaj mi očima.

Ja nikad nisam bila srećnija nego među ova četiri mala pozajmljena zida… Nikad glasnije nisam čula nečije šapate. Nikad nisam bila u nečijoj blizini tako izgubljena, a u zagrljaju tako sigurna i – nađena. Plašim se da te pogledam dubinom svojih očiju… Zato lutaj po meni tim nestašnim okicama, lutaj svojim lutalicama, ulovi mi pogled, i oteraj mi strah. Lutaj po meni i dok je bura i dok je stihija, dok je sunce i mesečina. Lutaj bez pitanja, ponudi sigurnost tvoga dodira, i toplinu tvog pogleda i kad nema proleća. Dok god budeš voleo celu mene, imaćeš po čem da se gubiš i pronalaziš, po čemu da lutaš i čemu da se vraćaš.

 

Želja

Ako se pitaš zašto, nemoj…
Ne troši zalud pitanja…
Samo ljubi, ljubi
Dok ima daha na usnama…

Pleti prste u moju kosu…
Na javi me sanjaj, pospanu i bosu.
Privij me uza se, oseti toplinu tela,
Samo je tvoje, samo o tebi sneva…

Priznaj da želiš!
Varljiva je reč
Kaže da, kaže ne.
Al’ samo pogled kaže sve…

A moje oko zeleno,
Zbog tebe je sijalo,
Zbog tebe plakalo.
Eh! Kad bi ih video!

I moje usne medene,
Tebe su želele,
Zbog tebe nemele…
Eh, kad bi te ljubile!

A moje telo,
Zbog tebe je drhtalo,
Od bola se grčilo,
Eh, kad bi ti pripalo!

I gore grudi, pakao od želje,
I strah se budi: ko mi te greje?
Ko li te poljupcima pokriva?
Kad bih ti bila jedina…

Hladna je noć…
Kao kavez postelja…
A kavez od bisera oko ne gleda…
Noć je hladna, a ja gladna tvojih dodira..

Takni me. Sasvim, sasvim slučajno.
Niko za nas ne mora da zna
Biću tajna od svih skrivena
Sasvim namerno, dodirni me lagano…

Ne vidiš li kako plamtim?
Želja izgara!
Kao lane bih te ljubila,
Svet na dlanu pružila…

Nemoj bežati od sreće..
Trenutak, sad je tu, vratiti se neće..
Zar ne želiš moju ruku,
u oku mome mirnu luku?

Duša je dušu spoznala,
U dušu sam se i zaljubila.