Kažu da žena uvek zna. Kažu, i u pravu su. A kada se uvuče crv sumnje, i natovi se onim opravdanima, preraste u nezasito čudovište, pa mili, kopa, gamiže i po istinama i po poljupcima. Strah se uvuče u kosti pa izjeda ono što si znao i u šta si se kleo. Kada strah ubije veru, ljubi se za nijansu manje, za nijansu hladnije, za sekund kraće. I više ne znaš šta je istina, niti razumeš čemu to? Pa zar može laž ikad biti bolja od onoga što jeste i što će oduvek tako biti? Kako može biti bolji privid mira kad sat istine kuca i čas je neizbežan, vreba iza ćoška i poruši sve što si gradio…
I oprostiš crva, jer voliš. Oprostiš dok voliš… Ali umili se on, ne prestaje da kida deo po deo onog što beše dobro, čisto i nevino. Videh ljubav kako gori, već sam jednu sahranila. Videh ljubav kako boli, već sam jednu prebolela. Već sam jedne snove zbog tuđeg crva odsanjala. A sad me tuga ophrvala, jer nazirem početak kraja. Čudno je koliko praštati umemo kad praštamo šta možemo, i čudno je koliko umiremo kad praštamo šta ne smemo.
Sve počinje sa neodgovorenom željom, sa malim stvarima. Kad te neko ne grli u snu jer je udobnost preča od ljubavi. Kad ne stigneš ni da zaspeš na nečijem ramenu jer se ono okrene od tebe. Kad sam u svom oku ne osećaš iskru. Nema je da te greje unutra, da ti daje žar pogledu. I onda sve male stvari dobijaju smisao, i sve polako dolazi na neko mesto, ne znaš ni sam tačno koje, ali znaš da baš tu pripadaju.
Sad ti nije čudno zašto je neko ponašanje takvo. Sad donekle razumeš, ali je tuga što si mogao sve da razumeš mnogo ranije da ti je bilo rečeno. Nisi vredan istine. Nisi vredan da upoznaš nekog do srži, jer on ne da, koprca se, baš kao onaj crv. A to boli, jer neko koga voliš ne smatra te dostojnim da spoznaš biće koje bi trebalo da deli sve sa tobom. Sve strahove, sumnje, nemire, želje i nadanja, prošlost i uz malo malo sreće i mnogo truda, možda i budućnost.
Ali crv nije crv, sad je to već Hidra, kako jednu posečeš, dve nove promole glavu, kako jedan strah ubiješ, tri nova, zubatija, iskoče. Razum beži kao košuta, misli lete kao bujice, a sve je moglo biti drugačije. Neko koga voliš se krije od sveta, ali i od tebe, umesto da mu ti budeš svet. Tad se desisudbonosni tren da neko koga voliš se polako pretvori u mit koji voliš, spoljašnjost, fasadu, i shvatiš da voliš, osećaš da još uvek voliš, a ne znaš koga.
Čudno je, koliko praštati umemo kad praštamo šta ne znamo. Čudno je kako deo sebe ubijamo kad praštamo šta nikad nije smelo da se desi.
Ta nepoznanica bića, to nije jednostrano, jer osoba preko puta isto toliko ne zna tebe. I tako, naspram jedno drugog, gledate se, i volite se, a između prostor je more neznanja, more koje se ne može preći samo s jedne strane. Svako na svojoj obali, gleda ka pučini, a razbijaju vas valovi. Ljubav nije samo kompromis. Ima nešto i do ljubavi.
Kraj počinje tako što te nije strah da se probudiš sam. Nije te strah da hodaš bez nečije ruke. Bilo bi lepo da te greje dodir, ali toplota dolazi od ljubavi, ne isprepletanih prstiju. Bilo bi lepo, ali više nije. I onda se pitaš gde se sve izgubilo, malo lažeš sebe, jer znaš – sve je to crv pojeo. Kad crv izjede spone koje vas vežu, sam si u zajednici, sam si u životu, nikad bliže fizički nekom telu, nikad dalje u mislima. Proždrao te strah, postaneš sena koja ne veruje rečima, jer više nemaju težinu. Sve postane zanemarljiva informacija izgubljena u vetru, sve je nekako prazno i izolovano. I ti se menjaš. To je zastrašujuće… Izobličiš se u nešto hladno, bez sjaja, bez želje, bez volje, i onda se pogledaš jedan dan u ogledalo i tebe prožima neko novi, neko ko zapravo nije ti. Odraz tvog unutrašnjeg stanja Neko ko ne voli onako kako zna, kako je oduvek hteo, kako je voleo ranije pa zna koliko ume i koliko može – a kako da voli kad ne zna koga.
Dan za danom, radiš lepe stvari, funkcionišeš naizgled savršeno ali to nije to što ti daje vetar u leđa. Nije kao sunčan dan posle sumorne kiše. Nalaziš sreću u životu, u malim stvarima, u mirisu espresa ili košene trave,u pokojem veselom repiću, ali se setiš da si umeo da nađeš sreću u osobi, ne u okolini. U sebi, da, ali najviše u drugome. U kome naći sreću kad ne znaš ni ko je zapravo.
I tako, nazirah početak kraja a beše kraj i pre početka.
Tihana Lalic 