Tvrđava

Šta ja da radim sa tvojim tvrđavom?
Da šance punim mutnom vodom,
il’ da ti lomim bol, kamen po kamen
i grebem uz tvoje pukotine, do vrha, do tebe.

Ko se krije između redova neotvorene knjige,
što debelim, prašnjavim koricama čuva ispisane delove sebe?
Ima li tu mesta za koji stih o nama?
Tvrd si povez, teško štivo, ali ja volim da čitam.
Tvoja tišina sa mnom priča, sve ono što mi ti ćutiš.

Tebe štite tvoji bedemi, od bola. Od tmine.
Pazljivo si ih gradio godinama,
ciglu po ciglu razočarenja malterisao samoćom,
Ušuškao ih ispod naizgled bezbrižne fasade.
Štite tebe tvoji bedemi.

Od dubine, od svetla… Od mene.

S tobom je sve tako otvoreno, sem tebe samog.
Tvoja sam najveća tajna,
koju ponosno pokazuješ svima koji te ne poznaju.
Kriješ me u svakoj ponoći, i gubiš me u svakom jutru.
Pričaš li o meni, sem samome sebi?
Smeš li da me priznaš tvome svetu?

Dobri su zidovi, kad čuvaju od neljudi,
Al’ ne daj da nâs drže podalje,
ne daj, da mene na param parčad rastave.
Ne umem da ne budem sve.
Ne znam da dam samo deo.

Strah me samo da uz tebe… Ne naučim.

Tražiš đavola

Hej dečače, zarobljenim u telu odraslog čoveka, umoran li si od onih finih i poštenih, ogrnutih skutama raja? Dosta ti je horizontalne igre dodira i blizine sa lažnim andjelima, koje si hranio svojom daljinom? Koliko njih te je poleglo na divan praznih reči? Ti, dečače, što stojiš na kapijama moga pakla, znaš li kome si došao da se daš?

Tražiš đavola, a to je put bez povratka.

Tvoja sam provalija, i rado ćeš tonuti sve dublje u moje misli, i parati mi kožu željnim prstima, nazad do samih vrhova požude, samo da bi uskočio opet u moje ponore. Džaba mi daješ svoju slobodu, više volim tvoje ruke odvezane i puštene s’ lanca. Pokupi rasute deliće od kleveta i spajaj me, zagrljaj po zagrljaj. Ovog đavola se samo jednom trebaš odreći. Uvek ti dajem mogućnost da odeš, za koju ću se postarati da nikad ne poželiš.

Tražiš đavola. Sad si ga i dobio.

Ime mi je Nevolja, od usuda sam satkana, tvoja sam stihija, i izbor bez izbora. Jer one, tako prljavo bezgrešne, ne znaju šta da rade sa tvojim mrakom. Njihova gola tela ne greju ozeblu maštu, a ja te pržim i bez dodira. One savršene,  daju sve prave delove, a ja ovako pogrešna pružam celu sebe i grešim na tvojim grehovima. Nisam dobra. One brzo dosade. Ne znaju da bude tvoje nemire, i uspavaju tvoje strahove. Zato pored njih nikada nisi bio tu, a meni se vraćaš sa svake daljine.

Tražiš đavola. Kad si ga dobio, sa njim si i umeo.

Dišeš, a ja te teram da živiš. Da osećaš, svakim uzdahom, svakom porom. To je ono što ja radim.A ja, čista igra bez imalo granica, samo ja sam tvoja Istina, i ovako pogrešna u svojoj dobroti, dobro sam ti loša. Ne plašiš se crnih misli što se prelivaju po mom telu, jer znaš da sa lakoćom umem da ih zauzdam i prošetam od tvojih ludila do moga razuma…

Tražiš đavola. Kad si ga dobio, sa tobom je umeo.

Volećes obline svakog kruga moga pakla, i molićeš da te stežem jače, jer nikad neću biti jedna od njih! Ne umeju one s tvojim nemirima! I posle neka me proklinju što umem da te gorim i besnim tvoje želje! Držim te puštenog, u šaci, i slobodom te vezujem za sebe. Prodaješ mi dušu, a ja je svojom kupujem. Prihvatam sve tvoje demone i drzim ih dobro nahranjenim.

Kažu da te vrtim oko malog prsta, al’ istina je da se oko tebe samo mazno obavijem cela… Spalili su moja krila i nazivaju me palom, a ja… Samo uživam s tobom u letu.

Tražiš đavola. A naposletku, možda i đavo samo traži tebe…

Sama u nama

Niko se ne menja preko noći, ali jedna godina ih ima 365. Koliko ih je potrebno do sreće?

A ja, mora da sam sebična jer želim nas. Tebi si prvi, sebi sam nebitna… Nisam čak ni na poslednjem mestu. Jer, i poslednje je neko mesto. Dok tvoje ja stoji na čvrstim nogama, moje se uveliko izgubilo. Progutala ga borba za nas i našu budućnost koju samo ja vidim. Drznuh se da izgubim svoje snove zarad nekog boljeg, još uvek nedosanjanog sna, i svega svojeg sam se odrekla da bi taj bolji zaživeo, a čemu?

Da bih bila sama u nama? Da bih gradila našu priču bez drugog glavnog junaka? A ti da dođeš i uživaš u svim pisanim rečima i avanturama, serviranim na srebrnoj tacni, da bi odbacio knjigu kad ti se prohte? Ne može tako, moj junače, mora biti i razrade a ti samo guras ka zaključku. Ne može uvek dama da bude i lepotica i zver, i sama da se spašava od šakala. Ne može, ne može sama pisati priču o nama…

Ti ceo život tražiš i naišao si na svoje svetlo – svoje malo, lično sunce. I tako to biva kad si previše blizu, toliko te zaslepi sjaj da ništa dalje od svoje tame ne vidiš. Čak ni to sunce. A ni ono nije naivno, ume žestoko da peče. Možeš da tumaraš, gubiš se, zalaziš u mrak, ali setićes se topline kad zahladi. Pogotovo kad stisne samotna zima, tamo, na santimetar-dva levo u grudima.

Stiže me zloslutan umor. Umor od umora, umor od svih mojih izgovorenih reči, umrlih na gluvim ušima. Dok sam se borila, bilo je nas. A moj saborac je negde izgleda pao, ostavio me na cedilu, nema ga da meni umornoj pruži ruku. Neki drugi razgovori su preči od našeg šaputanja na jastuku.

A ja sam opet sama. Sama sa sobom, sama sa tobom. Željna, tako željna i dodira i pogleda, shvatim da nisam tvoja. Jer ne želiš celu mene. Samo one dobre deliće koji se uklapaju u tvoju već skoro sklopljenu slagalicu. Ti tako dalek, si još manje moj. Sad napamet naučene reči nas drže na okupu, i prazna obećanja paraju uši. Koža na kožu, nikad veće daljine među nama, a bili smo jači kad nas je delilo hiljade kilometara.

Dala sam sve što imam za nas, od onog najčistijeg što sam sanjala, do najvrednijeg što sam imala. A boli, boli da kidam delove sebe i da ne dam najlepšem delu da izraste u meni, zarad nekog ko mi u lice kaže da je ovo sve što može da pruži. Čudno, kako u tvoje Sve stane toliko moje samoće…

Na šta si spreman za ženu koju voliš? I ne laži moje suze da je odgovor: „Sve“, ma koliko ja želela to, jer to Sve nije Sada, već Možda, nekad. Ljubav ne sme ostati samo na rečima. Ljubav nije svako izrečeno „volim te“, već da prepoznaš kad ne volim ni sebe, i dođeš da razvedriš dan. Kad se nenadano nađeš ispred mojih vrata jer goriš od želje makar to bilo samo da me zagrliš i da odeš. Kad vreme sa mnom nije potrošeno već jedva dočekano… Kad moje prisutvo pravi razliku a ne da bude reda radi… I dosta mi je traženja vremena kad ja svoje tako olako dam, dok skupljam mrvice tvoje dosade, rasute po tvojoj potrebi.

Nastanio si se u ušuškanost, a zaboravljaš da svaka neodržavana vatra utihne kad tad, a ja sama ne mogu da gorim za nas. Nije prvi put da gasim ono što volim… A mi, ako se ugasimo, to će biti samo smak našeg sveta. I ti i ja ćemo jednom nastaviti da živimo, obitavamo, gorimo sa drugima, ali znaj da će se i tvoj i moj svaki sledeći plamen rasplamsavati pod našim ugaslim pepelom.

Jedan ceo svet ti izmiče pod prstima, klizi u bespovrat, a ja bih zavrištala u noć i molila te da se trgneš, ali to ne može biti, jer ti želiš da ja budem tu pored tebe, ali ne i uz. Suviše si svoj za nas. Ali ja sam sad samo sama, sama u nama, jer ti…

Imaš vremena da nas sanjaš, dok bih ja da nas živim sada.

Zov

 

Tiha sam kao rika lavova u smiraj dana, kao nečujni doboš grada. Kao rominjanje kiše po limenim krovovima Beograda. O, pogrešnog li imena. Ne stisavaj me njime, jer ja i tisinom umem tako da galamim. U srcu mi se roje damari, od kopita vranih konja satkani.

Daj me zverima, i moje stope u snegu ce se tik iza mene puniti sapama i pratiti me do samog beskraja.
Gurni me jelenima, i njih cu nadtvrdoglaviti, kad sam i od kapitalca rogatija.
Baci me lavovima, i poput olindralog kucnog macka ce presti i preplitati se mazno oko mojih nogu.
Podaj me samotnom vuku, bicu mu copor, mesecina, tuzna nota dok zavija predacima.

Pauka cu u mrezu uplesti, pticu nadleteti, zmiju otrovati. Ne mozes me ukrotiti. Sto je Eva od rebra, to sam ja od ocnjaka i pera. Vise divlja od same divljine.

Samo… Ne predaj me ljudima. Sa njima jos nisam naucila.

Wisdom of the Day

You always have a choice. You just gotta stop making the wrong ones…