Sama u nama

Niko se ne menja preko noći, ali jedna godina ih ima 365. Koliko ih je potrebno do sreće?

A ja, mora da sam sebična jer želim nas. Tebi si prvi, sebi sam nebitna… Nisam čak ni na poslednjem mestu. Jer, i poslednje je neko mesto. Dok tvoje ja stoji na čvrstim nogama, moje se uveliko izgubilo. Progutala ga borba za nas i našu budućnost koju samo ja vidim. Drznuh se da izgubim svoje snove zarad nekog boljeg, još uvek nedosanjanog sna, i svega svojeg sam se odrekla da bi taj bolji zaživeo, a čemu?

Da bih bila sama u nama? Da bih gradila našu priču bez drugog glavnog junaka? A ti da dođeš i uživaš u svim pisanim rečima i avanturama, serviranim na srebrnoj tacni, da bi odbacio knjigu kad ti se prohte? Ne može tako, moj junače, mora biti i razrade a ti samo guras ka zaključku. Ne može uvek dama da bude i lepotica i zver, i sama da se spašava od šakala. Ne može, ne može sama pisati priču o nama…

Ti ceo život tražiš i naišao si na svoje svetlo – svoje malo, lično sunce. I tako to biva kad si previše blizu, toliko te zaslepi sjaj da ništa dalje od svoje tame ne vidiš. Čak ni to sunce. A ni ono nije naivno, ume žestoko da peče. Možeš da tumaraš, gubiš se, zalaziš u mrak, ali setićes se topline kad zahladi. Pogotovo kad stisne samotna zima, tamo, na santimetar-dva levo u grudima.

Stiže me zloslutan umor. Umor od umora, umor od svih mojih izgovorenih reči, umrlih na gluvim ušima. Dok sam se borila, bilo je nas. A moj saborac je negde izgleda pao, ostavio me na cedilu, nema ga da meni umornoj pruži ruku. Neki drugi razgovori su preči od našeg šaputanja na jastuku.

A ja sam opet sama. Sama sa sobom, sama sa tobom. Željna, tako željna i dodira i pogleda, shvatim da nisam tvoja. Jer ne želiš celu mene. Samo one dobre deliće koji se uklapaju u tvoju već skoro sklopljenu slagalicu. Ti tako dalek, si još manje moj. Sad napamet naučene reči nas drže na okupu, i prazna obećanja paraju uši. Koža na kožu, nikad veće daljine među nama, a bili smo jači kad nas je delilo hiljade kilometara.

Dala sam sve što imam za nas, od onog najčistijeg što sam sanjala, do najvrednijeg što sam imala. A boli, boli da kidam delove sebe i da ne dam najlepšem delu da izraste u meni, zarad nekog ko mi u lice kaže da je ovo sve što može da pruži. Čudno, kako u tvoje Sve stane toliko moje samoće…

Na šta si spreman za ženu koju voliš? I ne laži moje suze da je odgovor: „Sve“, ma koliko ja želela to, jer to Sve nije Sada, već Možda, nekad. Ljubav ne sme ostati samo na rečima. Ljubav nije svako izrečeno „volim te“, već da prepoznaš kad ne volim ni sebe, i dođeš da razvedriš dan. Kad se nenadano nađeš ispred mojih vrata jer goriš od želje makar to bilo samo da me zagrliš i da odeš. Kad vreme sa mnom nije potrošeno već jedva dočekano… Kad moje prisutvo pravi razliku a ne da bude reda radi… I dosta mi je traženja vremena kad ja svoje tako olako dam, dok skupljam mrvice tvoje dosade, rasute po tvojoj potrebi.

Nastanio si se u ušuškanost, a zaboravljaš da svaka neodržavana vatra utihne kad tad, a ja sama ne mogu da gorim za nas. Nije prvi put da gasim ono što volim… A mi, ako se ugasimo, to će biti samo smak našeg sveta. I ti i ja ćemo jednom nastaviti da živimo, obitavamo, gorimo sa drugima, ali znaj da će se i tvoj i moj svaki sledeći plamen rasplamsavati pod našim ugaslim pepelom.

Jedan ceo svet ti izmiče pod prstima, klizi u bespovrat, a ja bih zavrištala u noć i molila te da se trgneš, ali to ne može biti, jer ti želiš da ja budem tu pored tebe, ali ne i uz. Suviše si svoj za nas. Ali ja sam sad samo sama, sama u nama, jer ti…

Imaš vremena da nas sanjaš, dok bih ja da nas živim sada.