Elementala

Da sam reka, ne bih se savijala i pokoravala gde me tok nanese. Ja nisam plitak potok da po meni umorne, otekle noge gaze. Ni dosadno jezero, zatvoreno, od tekućeg odsečeno, u kome buja samo ono što u mene bace.

Eh, da sam reka… Ja bih bujala i sve pred sobom rušila! Nijedan bedem mene ne bi krotio, nijedan kanjon put mi krojio. Dođavola vi i vaše brane! Da tečem mi brane, da žuborim i živim, da lomim i svoj tok kročim. Ja sam svaka kap vodopada što slobodno pada i sa samom sobom se sjedinjava.

Nisam muljava bara sa krunom od žaba i sluzi. Ali jesam okeani, mora, boje plavog svoda. Jesam život. I jesam lepota. So tvojih neprolivenih suza. Ne umem ja po malo da tečem, pomalo da volim. Talas sam, što prljava pivska stakla u mozaike pretvara, hladnu srču u šareni oblutak. Pena sam, što miluje obale, što nosi zrno peska do školjke i niže bisere.

Da sam vatra, ja ne bih tinjala kao umirući žar cigarete, sablasni ukras smrdljive pepeljare, kao poslednji oblačak dima što nestaje u bespovrat. I da sam nežni plam sveće i paklena stihija, sa istim žarom bih gorela! Obasjavala bih senke isprepletanih ljubavnika, ušuškanih u želju za srećom, sušila lica mučenika obavijenih morom i suzama. Jesam usud, i jesam zrak sunca posle ledne kiše. Ali nisam pepeo ugaslih snova i prodanih ideala. Oganj sam, toplina doma.

Ne tinjam. Ne tečem po malo. Ja ne umem ništa slabo, umereno, tuđeg reda radi. Ali čovek sam! I to ne bilo kakav, već žena! U ljubavi gorela. U suzama se, poput čelika, kalila. Da sam voda, tebe bih prožimala. Da sam vatra, snove bih ti palila. Umem da tečem, da lomim, da gorim i žuborim. Ali više od svega, umem da volim! Ja sam svaka kaplja na tvom dlanu. Suza neprolivena. Tako… Tako voli žena.