Tvrđava

Šta ja da radim sa tvojim tvrđavom?
Da šance punim mutnom vodom,
il’ da ti lomim bol, kamen po kamen
i grebem uz tvoje pukotine, do vrha, do tebe.

Ko se krije između redova neotvorene knjige,
što debelim, prašnjavim koricama čuva ispisane delove sebe?
Ima li tu mesta za koji stih o nama?
Tvrd si povez, teško štivo, ali ja volim da čitam.
Tvoja tišina sa mnom priča, sve ono što mi ti ćutiš.

Tebe štite tvoji bedemi, od bola. Od tmine.
Pazljivo si ih gradio godinama,
ciglu po ciglu razočarenja malterisao samoćom,
Ušuškao ih ispod naizgled bezbrižne fasade.
Štite tebe tvoji bedemi.

Od dubine, od svetla… Od mene.

S tobom je sve tako otvoreno, sem tebe samog.
Tvoja sam najveća tajna,
koju ponosno pokazuješ svima koji te ne poznaju.
Kriješ me u svakoj ponoći, i gubiš me u svakom jutru.
Pričaš li o meni, sem samome sebi?
Smeš li da me priznaš tvome svetu?

Dobri su zidovi, kad čuvaju od neljudi,
Al’ ne daj da nâs drže podalje,
ne daj, da mene na param parčad rastave.
Ne umem da ne budem sve.
Ne znam da dam samo deo.

Strah me samo da uz tebe… Ne naučim.