Zov

 

Tiha sam kao rika lavova u smiraj dana, kao nečujni doboš grada. Kao rominjanje kiše po limenim krovovima Beograda. O, pogrešnog li imena. Ne stisavaj me njime, jer ja i tisinom umem tako da galamim. U srcu mi se roje damari, od kopita vranih konja satkani.

Daj me zverima, i moje stope u snegu ce se tik iza mene puniti sapama i pratiti me do samog beskraja.
Gurni me jelenima, i njih cu nadtvrdoglaviti, kad sam i od kapitalca rogatija.
Baci me lavovima, i poput olindralog kucnog macka ce presti i preplitati se mazno oko mojih nogu.
Podaj me samotnom vuku, bicu mu copor, mesecina, tuzna nota dok zavija predacima.

Pauka cu u mrezu uplesti, pticu nadleteti, zmiju otrovati. Ne mozes me ukrotiti. Sto je Eva od rebra, to sam ja od ocnjaka i pera. Vise divlja od same divljine.

Samo… Ne predaj me ljudima. Sa njima jos nisam naucila.