Okreni se i idi, jer ne znaš koliko ja umem da se ostavljam u tebi. Koliko umem da nedostajem, da ne odlazim. Ni ne slutiš koliko ćeš želeti da upadneš u moje kandže i moliti me da te držim, da stiskam sve jače.
Ali ja hoću nekog jakog, da ih širi i prolazi kroz procepe. Jer, nisam bez duše. Ne volim kad bolim. Moje kandže tako znaju da da ovlaš paraju kožu, tako znaju da vole. Deo mene popunjava razbijene delove tebe… Utičem polako u tvoje pukotine i spajam svu parčad, koju zapečatim vatrenim šavovima satkanim od pakao-vrelih poljubaca.
I onda postaneš ceo u tom kavezu. I sve je u redu dok sam ja u njemu. Ne treba nam ništa više do naših kandži, do nas samih. Ali ako odem, ako puknemo, istećiću kroz pukotine poput senke, a ti ostaješ tu, unutar tog sveta satkanog od mene. I kandže postaju male. Džaba što si ceo ako si prazan. Ja rastem, i ubrzo ću prerasti naš kavez.
Zato okreni se i idi, ako ne umeš. Ako nisi dovoljno jak da širiš moj zagrljaj. Ja nisam zla, ali sam daleko od dobre. I ne volim da bolim. Toliko toga je u meni jednoj da mi treba sve tvoje, čak i ono najgore, da bi uopšte umeo da me voliš. Ne znam ja da se dam po malo, da sam tu samo dok je dobro. Zato, okreni se i idi ako ne umeš da mi daš tvoj mrak. I nemoj ostajati ako je mrak sve što umeš da pružiš.
Ja nisam tvoja sreća. Nemoj sam zatvarati vrata moga kaveza, jer ja nisam tvoja, i ti nisi moj. Hajde da ne srastamo u jedno i da se cepamo jer se izgubimo u nečemu što naposletku nisi sasvim ti i nisam cela ja. Hajde samo da se preplićemo, da ukrštamo kandže.
Nisam ja ništa bolja od bilo koje druge. Drugačija – dovoljno hrabra da pucam. I ne dam da me drugi sastave, da uteku u moje parčiće. Da me zarobe tuđe kandže. Spajam se sama i ne zavisim. I zato me nije strah da puknem! Jer naposletku, sreća je u nama. Nije strašno ako me boli, jer ne dam sreći, protkanoj drugim usnama, da me sastavlja. Nije strašno, jer ne gubim sebe u drugima. Ne dam bolu da me menja, i ne dam tebi da mi postaneš bol.
Nisam ja za slabe i nespremne. Za one nesrećne. Zato, okreni se i idi ako si toliko slab da u meni tražiš spas.
Tihana Lalic 