Tvrđava

Šta ja da radim sa tvojim tvrđavom?
Da šance punim mutnom vodom,
il’ da ti lomim bol, kamen po kamen
i grebem uz tvoje pukotine, do vrha, do tebe.

Ko se krije između redova neotvorene knjige,
što debelim, prašnjavim koricama čuva ispisane delove sebe?
Ima li tu mesta za koji stih o nama?
Tvrd si povez, teško štivo, ali ja volim da čitam.
Tvoja tišina sa mnom priča, sve ono što mi ti ćutiš.

Tebe štite tvoji bedemi, od bola. Od tmine.
Pazljivo si ih gradio godinama,
ciglu po ciglu razočarenja malterisao samoćom,
Ušuškao ih ispod naizgled bezbrižne fasade.
Štite tebe tvoji bedemi.

Od dubine, od svetla… Od mene.

S tobom je sve tako otvoreno, sem tebe samog.
Tvoja sam najveća tajna,
koju ponosno pokazuješ svima koji te ne poznaju.
Kriješ me u svakoj ponoći, i gubiš me u svakom jutru.
Pričaš li o meni, sem samome sebi?
Smeš li da me priznaš tvome svetu?

Dobri su zidovi, kad čuvaju od neljudi,
Al’ ne daj da nâs drže podalje,
ne daj, da mene na param parčad rastave.
Ne umem da ne budem sve.
Ne znam da dam samo deo.

Strah me samo da uz tebe… Ne naučim.

Tražiš đavola

Hej dečače, zarobljenim u telu odraslog čoveka, umoran li si od onih finih i poštenih, ogrnutih skutama raja? Dosta ti je horizontalne igre dodira i blizine sa lažnim andjelima, koje si hranio svojom daljinom? Koliko njih te je poleglo na divan praznih reči? Ti, dečače, što stojiš na kapijama moga pakla, znaš li kome si došao da se daš?

Tražiš đavola, a to je put bez povratka.

Tvoja sam provalija, i rado ćeš tonuti sve dublje u moje misli, i parati mi kožu željnim prstima, nazad do samih vrhova požude, samo da bi uskočio opet u moje ponore. Džaba mi daješ svoju slobodu, više volim tvoje ruke odvezane i puštene s’ lanca. Pokupi rasute deliće od kleveta i spajaj me, zagrljaj po zagrljaj. Ovog đavola se samo jednom trebaš odreći. Uvek ti dajem mogućnost da odeš, za koju ću se postarati da nikad ne poželiš.

Tražiš đavola. Sad si ga i dobio.

Ime mi je Nevolja, od usuda sam satkana, tvoja sam stihija, i izbor bez izbora. Jer one, tako prljavo bezgrešne, ne znaju šta da rade sa tvojim mrakom. Njihova gola tela ne greju ozeblu maštu, a ja te pržim i bez dodira. One savršene,  daju sve prave delove, a ja ovako pogrešna pružam celu sebe i grešim na tvojim grehovima. Nisam dobra. One brzo dosade. Ne znaju da bude tvoje nemire, i uspavaju tvoje strahove. Zato pored njih nikada nisi bio tu, a meni se vraćaš sa svake daljine.

Tražiš đavola. Kad si ga dobio, sa njim si i umeo.

Dišeš, a ja te teram da živiš. Da osećaš, svakim uzdahom, svakom porom. To je ono što ja radim.A ja, čista igra bez imalo granica, samo ja sam tvoja Istina, i ovako pogrešna u svojoj dobroti, dobro sam ti loša. Ne plašiš se crnih misli što se prelivaju po mom telu, jer znaš da sa lakoćom umem da ih zauzdam i prošetam od tvojih ludila do moga razuma…

Tražiš đavola. Kad si ga dobio, sa tobom je umeo.

Volećes obline svakog kruga moga pakla, i molićeš da te stežem jače, jer nikad neću biti jedna od njih! Ne umeju one s tvojim nemirima! I posle neka me proklinju što umem da te gorim i besnim tvoje želje! Držim te puštenog, u šaci, i slobodom te vezujem za sebe. Prodaješ mi dušu, a ja je svojom kupujem. Prihvatam sve tvoje demone i drzim ih dobro nahranjenim.

Kažu da te vrtim oko malog prsta, al’ istina je da se oko tebe samo mazno obavijem cela… Spalili su moja krila i nazivaju me palom, a ja… Samo uživam s tobom u letu.

Tražiš đavola. A naposletku, možda i đavo samo traži tebe…

Sama u nama

Niko se ne menja preko noći, ali jedna godina ih ima 365. Koliko ih je potrebno do sreće?

A ja, mora da sam sebična jer želim nas. Tebi si prvi, sebi sam nebitna… Nisam čak ni na poslednjem mestu. Jer, i poslednje je neko mesto. Dok tvoje ja stoji na čvrstim nogama, moje se uveliko izgubilo. Progutala ga borba za nas i našu budućnost koju samo ja vidim. Drznuh se da izgubim svoje snove zarad nekog boljeg, još uvek nedosanjanog sna, i svega svojeg sam se odrekla da bi taj bolji zaživeo, a čemu?

Da bih bila sama u nama? Da bih gradila našu priču bez drugog glavnog junaka? A ti da dođeš i uživaš u svim pisanim rečima i avanturama, serviranim na srebrnoj tacni, da bi odbacio knjigu kad ti se prohte? Ne može tako, moj junače, mora biti i razrade a ti samo guras ka zaključku. Ne može uvek dama da bude i lepotica i zver, i sama da se spašava od šakala. Ne može, ne može sama pisati priču o nama…

Ti ceo život tražiš i naišao si na svoje svetlo – svoje malo, lično sunce. I tako to biva kad si previše blizu, toliko te zaslepi sjaj da ništa dalje od svoje tame ne vidiš. Čak ni to sunce. A ni ono nije naivno, ume žestoko da peče. Možeš da tumaraš, gubiš se, zalaziš u mrak, ali setićes se topline kad zahladi. Pogotovo kad stisne samotna zima, tamo, na santimetar-dva levo u grudima.

Stiže me zloslutan umor. Umor od umora, umor od svih mojih izgovorenih reči, umrlih na gluvim ušima. Dok sam se borila, bilo je nas. A moj saborac je negde izgleda pao, ostavio me na cedilu, nema ga da meni umornoj pruži ruku. Neki drugi razgovori su preči od našeg šaputanja na jastuku.

A ja sam opet sama. Sama sa sobom, sama sa tobom. Željna, tako željna i dodira i pogleda, shvatim da nisam tvoja. Jer ne želiš celu mene. Samo one dobre deliće koji se uklapaju u tvoju već skoro sklopljenu slagalicu. Ti tako dalek, si još manje moj. Sad napamet naučene reči nas drže na okupu, i prazna obećanja paraju uši. Koža na kožu, nikad veće daljine među nama, a bili smo jači kad nas je delilo hiljade kilometara.

Dala sam sve što imam za nas, od onog najčistijeg što sam sanjala, do najvrednijeg što sam imala. A boli, boli da kidam delove sebe i da ne dam najlepšem delu da izraste u meni, zarad nekog ko mi u lice kaže da je ovo sve što može da pruži. Čudno, kako u tvoje Sve stane toliko moje samoće…

Na šta si spreman za ženu koju voliš? I ne laži moje suze da je odgovor: „Sve“, ma koliko ja želela to, jer to Sve nije Sada, već Možda, nekad. Ljubav ne sme ostati samo na rečima. Ljubav nije svako izrečeno „volim te“, već da prepoznaš kad ne volim ni sebe, i dođeš da razvedriš dan. Kad se nenadano nađeš ispred mojih vrata jer goriš od želje makar to bilo samo da me zagrliš i da odeš. Kad vreme sa mnom nije potrošeno već jedva dočekano… Kad moje prisutvo pravi razliku a ne da bude reda radi… I dosta mi je traženja vremena kad ja svoje tako olako dam, dok skupljam mrvice tvoje dosade, rasute po tvojoj potrebi.

Nastanio si se u ušuškanost, a zaboravljaš da svaka neodržavana vatra utihne kad tad, a ja sama ne mogu da gorim za nas. Nije prvi put da gasim ono što volim… A mi, ako se ugasimo, to će biti samo smak našeg sveta. I ti i ja ćemo jednom nastaviti da živimo, obitavamo, gorimo sa drugima, ali znaj da će se i tvoj i moj svaki sledeći plamen rasplamsavati pod našim ugaslim pepelom.

Jedan ceo svet ti izmiče pod prstima, klizi u bespovrat, a ja bih zavrištala u noć i molila te da se trgneš, ali to ne može biti, jer ti želiš da ja budem tu pored tebe, ali ne i uz. Suviše si svoj za nas. Ali ja sam sad samo sama, sama u nama, jer ti…

Imaš vremena da nas sanjaš, dok bih ja da nas živim sada.

Zov

 

Tiha sam kao rika lavova u smiraj dana, kao nečujni doboš grada. Kao rominjanje kiše po limenim krovovima Beograda. O, pogrešnog li imena. Ne stisavaj me njime, jer ja i tisinom umem tako da galamim. U srcu mi se roje damari, od kopita vranih konja satkani.

Daj me zverima, i moje stope u snegu ce se tik iza mene puniti sapama i pratiti me do samog beskraja.
Gurni me jelenima, i njih cu nadtvrdoglaviti, kad sam i od kapitalca rogatija.
Baci me lavovima, i poput olindralog kucnog macka ce presti i preplitati se mazno oko mojih nogu.
Podaj me samotnom vuku, bicu mu copor, mesecina, tuzna nota dok zavija predacima.

Pauka cu u mrezu uplesti, pticu nadleteti, zmiju otrovati. Ne mozes me ukrotiti. Sto je Eva od rebra, to sam ja od ocnjaka i pera. Vise divlja od same divljine.

Samo… Ne predaj me ljudima. Sa njima jos nisam naucila.

Naiva

NAIVA

Pričaj mi… O čemu god. O nebu, lastama, ceni kratkog Davidoffa. Samo nemoj ćutati. Dovoljno ja samujem. Samo pričaj, laži, istine, i poneku bajku. Zaboravih kako beše sanjati na nečijem ramenu, osetiti toplinu podatnog tela. A tako sam htela. Tako mi godi. I sama u sebi ja nadjem sreću. Da, najbolje je kad se s nekim ista deli. A onda dođeš ti.

Kao da ne znam da me samo želiš. Na noć il’ dve. Tebi sam dobra prilika, a ni ne znaš da si ti za mene savršena! Tako, tako bih te volela! Na noć il’ dve. Želja je tu, obostrana. Nekom telesna, nekome duševna.

Lezite principi, dosta ste cvrsti bili. Dobro vi terate pogresne, ali nekad je i pogresan pravi – pa makar na noć. A mozda i dve. Sta ce dusa, ne zna ona sem slepo da voli – precutimo joj ovu laz. Srce je kurva, u dodiru trazi spas – ubi ga samoća, slomi ga izdaja pa se cesto prevari. I njega cemo lako ovako dodira izgladnelog slagati. Makar zbog neceg nek preskoči!

Ali ne diraj mi ponos – on vidi sve, pa cak i ono sto nije. Kao da ti zaista verujem šta pričaš – da ćeš doći, ostati kraj mene, i da te zanima šta mi tera usne na osmeh. Tvoja sam! Na noć il’ dve. Zato laži me. Pričaj mi. A ja ću zatvoriti svoje, i voleti tvoje oči, i uživati što sjaje zbog mene. Na noc il’ dve.

Kao da ne znam da ćeš me se katkad i setiti, pomisliti na ono divlje i živo u meni. Osvrnuti se na trenutke strasti, požude i izgaranja, a ne znaš da je tako dobro bilo samo jer sam se predala. Samo, jer sam te volela – na noć il’ dve. U tom trenu, za tebe sam živela, za tebe sam cela gorela. Želja je bila neizdrživa, nije bilo vazduha – a duša, prokleta da je, i ona nekad vapi samo za kožom. Prodadoh istinu za dodir, da je umirim.

I ne potcenjuj mi um, ne misli da sam glupa. Koristimo se. Ja sam tebi brzina i zabava, vrelina i jedna mala, mala lovačka pričica. A ti meni, toplina u grudima. Slatka laž na usnama… I ja samo uživam u ovoj laži. Na noć il’ dve.

Kao da ne znam šta je ovo u stvari, i čega se mi to igramo. Ali samo ti zato dopuštam da budem igračka. Zato zanemari moj zaljubljeni pogled, i moje rupice na obrazima koje se pojave kad god se nasmešim. I ja ću poleći moje principe. Nisam glupa devojčica. Dete u duši, i žena đavola. Slobodno uživaj u mojem telu. Slobodno likuj što tvoje ime izgovaram u zanosu.

Ali nemoj misliti da ti verujem u priče. Ne misli da ocekujem da sutra budes tu. Neka sam za te naiva! Laži me lepo, i lagaću da jesam. Lagaću da sam naivna, i zaljubljena, i da volim kao nikada do sad! Lagaću, jer ova laž tako prija, tako duši godi … Na noć il’ dve. Dovoljno da sve ovo bude magleni san. Jer više od toga, već postaje istina.

Sutra ću ti biti živopisna uspomena, sutra ćeš mi biti setan uzdah na usnama, ali danas, danas sam furija, i danas ću te voleti do beskraja. Ništa nije stvarno pod okriljem sutona, pa ni naša priča neće biti ništa do šapata na usnama…

Šta ako te pogledam?

“A šta ako te pogledam?“

Ništa drugo nije rekla… A rečeno je sve… Rečeno onom ko čuje, ne onom koji sluša…

Ovde nije reč o običnom pogledu koji možda zaluta na nekoj drugoj osobi. Ovaj pogled ne dotiče ovlaš, sasvim slučajno, nonšalantno… Ne, ovaj pogled dotiče nečiju dušu… Prožima nečije biće, zalazi u najskrivenije kutke… Videti nekog, videti ga dodirom, videti ga sluhom, videti ga svojom dušom…

Javlja se sumnja, poput bezdana. I tada se svaka namera, svaka želja za promenom sahranjuje… „Šta ako izgubim sve?“ –zapitala se . I zamalo da poklekne.

„A našto strah? Izgubi! Izgubi SE cela!“

Nešto najlepše što jedna žena može…. Zbaciti okove, udahnuti slobodu… Živeti! Dan je kratak, vec sutra se mre… „Izgubi se cela…“ Predati se nekom, ne telesno, ne emocionalno, vec na milost i nemilost … To je hrabrost, kada se plašiš a opet radiš pravu stvar…

“A šta ako te pogledam?“ … Behu reči jedne žene.

Nakrivila je glavu na jednu stranu i sasvim polako su joj se usne razvukle u blagi osmeh… Ništa pretenciozno, bez ikakve zadnje namere, stala je pred njega sasvim gola. Ne, ne onako, ne kako izgleda… Otvorila je dušu, pokazala sve što ima…

Svako može skinuti tkanine… Ko može skinuti maske?

Svako može gledati… Ali treba videti… Svako može pričati… Ali treba čuti… Reči se slušaju, samo misao se čuje…

A ona je stala pred drugo ljudsko biće i bila ono što jeste… Žena… sa svim svojim manama i vrlinama, sa svim svojim nesavršenostima, svim svojim strahovima… I isto to je želela od njega…

„Vidi me kakva jesam, ništa manje, ali… Toliko više… Šta… Ako te pogledam? Šta ako ti u dušu proniknem? A želja mi da te spoznam! Da li si dovoljno hrabar da se i ti prepustiš? Okreni se, okreni se i idi, neću ti uzeti za zlo. Teško je otvoriti se, jer time gubiš deo sebe, gubiš bespovratno, a ne znaš hoće li ga neko drugi čuvati, ili smrviti…“

Spustila je pogled dole, i duboko udahnula. Nije tražila ništa od njega, ali je želela. Nije polagala pravo na njega niti je to htela… Nije želela da pripada. Biti sa nekim, i biti nečiji, razlika je nebo i zemlja. Biti SA nekim, biti lojalan i odan, i nadasve iskren. Ljudi greše kad misle da mogu da menjaju nekog. Ona ne želi da menja, niti da bude menjana, želi biti ono što jeste…

Samo je htela da ogoli sebe, i spozna njega.

“Šta ako te pogledam? … Šta ako te… Vidim?“

Kavez od kandži

 

Okreni se i idi, jer ne znaš koliko ja umem da se ostavljam u tebi. Koliko umem da nedostajem, da ne odlazim. Ni ne slutiš koliko ćeš želeti da upadneš u moje kandže i moliti me da te držim, da stiskam sve jače.

Ali ja hoću nekog jakog, da ih širi i prolazi kroz procepe. Jer, nisam bez duše. Ne volim kad bolim. Moje kandže tako znaju da da ovlaš paraju kožu, tako znaju da vole. Deo mene popunjava razbijene delove tebe… Utičem polako u tvoje pukotine i spajam svu parčad, koju zapečatim vatrenim šavovima satkanim od pakao-vrelih poljubaca.

I onda postaneš ceo u tom kavezu. I sve je u redu dok sam ja u njemu. Ne treba nam ništa više do naših kandži, do nas samih. Ali ako odem, ako puknemo, istećiću kroz pukotine poput senke, a ti ostaješ tu, unutar tog sveta satkanog od mene. I kandže postaju male. Džaba što si ceo ako si prazan. Ja rastem, i ubrzo ću prerasti naš kavez.

Zato okreni se i idi, ako ne umeš. Ako nisi dovoljno jak da širiš moj zagrljaj. Ja nisam zla, ali sam daleko od dobre. I ne volim da bolim. Toliko toga je u meni jednoj da mi treba sve tvoje, čak i ono najgore, da bi uopšte umeo da me voliš. Ne znam ja da se dam po malo, da sam tu samo dok je dobro. Zato, okreni se i idi ako ne umeš da mi daš tvoj mrak. I nemoj ostajati ako je mrak sve što umeš da pružiš.

Ja nisam tvoja sreća. Nemoj sam zatvarati vrata moga kaveza, jer ja nisam tvoja, i ti nisi moj. Hajde da ne srastamo u jedno i da se cepamo jer se izgubimo u nečemu što naposletku nisi sasvim ti i nisam cela ja. Hajde samo da se preplićemo, da ukrštamo kandže.

Nisam ja ništa bolja od bilo koje druge. Drugačija – dovoljno hrabra da pucam. I ne dam da me drugi sastave, da uteku u moje parčiće. Da me zarobe tuđe kandže. Spajam se sama i ne zavisim. I zato me nije strah da puknem! Jer naposletku, sreća je u nama. Nije strašno ako me boli, jer ne dam sreći, protkanoj drugim usnama, da me sastavlja. Nije strašno, jer ne gubim sebe u drugima. Ne dam bolu da me menja, i ne dam tebi da mi postaneš bol.

Nisam ja za slabe i nespremne. Za one nesrećne. Zato, okreni se i idi ako si toliko slab da u meni tražiš spas.

Kada crv ubije ljubav

Kažu da žena uvek zna. Kažu, i u pravu su. A kada se uvuče crv sumnje, i natovi se onim opravdanima, preraste u nezasito čudovište, pa mili, kopa, gamiže i po istinama i po poljupcima. Strah se uvuče u kosti pa izjeda ono što si znao i u šta si se kleo. Kada strah ubije veru, ljubi se za nijansu manje, za nijansu hladnije, za sekund kraće. I više ne znaš šta je istina, niti razumeš čemu to? Pa zar može laž ikad biti bolja od onoga što jeste i što će oduvek tako biti? Kako može biti bolji privid mira kad sat istine kuca i čas je neizbežan, vreba iza ćoška i poruši sve što si gradio…

I oprostiš crva, jer voliš. Oprostiš dok voliš… Ali umili se on, ne prestaje da kida deo po deo onog što beše dobro, čisto i nevino. Videh ljubav kako gori, već sam jednu sahranila. Videh ljubav kako boli, već sam jednu prebolela. Već sam jedne snove zbog tuđeg crva odsanjala. A sad me tuga ophrvala, jer nazirem početak kraja. Čudno je koliko praštati umemo kad praštamo šta možemo, i čudno je koliko umiremo kad praštamo šta ne smemo.

Sve počinje sa neodgovorenom željom, sa malim stvarima. Kad te neko ne grli u snu jer je udobnost preča od ljubavi. Kad ne stigneš ni da zaspeš na nečijem ramenu jer se ono okrene od tebe. Kad sam u svom oku ne osećaš iskru. Nema je da te greje unutra, da ti daje žar pogledu. I onda sve male stvari dobijaju smisao, i sve polako dolazi na neko mesto, ne znaš ni sam tačno koje, ali znaš da baš tu pripadaju.

Sad ti nije čudno zašto je neko ponašanje takvo. Sad donekle razumeš, ali je tuga što si mogao sve da razumeš mnogo ranije da ti je bilo rečeno. Nisi vredan istine. Nisi vredan da upoznaš nekog do srži, jer on ne da, koprca se, baš kao onaj crv. A to boli, jer neko koga voliš ne smatra te dostojnim da spoznaš biće koje bi trebalo da deli sve sa tobom. Sve strahove, sumnje, nemire, želje i nadanja, prošlost i uz malo malo sreće i mnogo truda, možda i budućnost.

Ali crv nije crv, sad je to već Hidra, kako jednu posečeš, dve nove promole glavu, kako jedan strah ubiješ, tri nova, zubatija, iskoče. Razum beži kao košuta, misli lete kao bujice, a sve je moglo biti drugačije. Neko koga voliš se krije od sveta, ali i od tebe, umesto da mu ti budeš svet. Tad se desisudbonosni tren da neko koga voliš se polako pretvori u mit koji voliš, spoljašnjost, fasadu, i shvatiš da voliš, osećaš da još uvek voliš, a ne znaš koga.

Čudno je, koliko praštati umemo kad praštamo šta ne znamo. Čudno je kako deo sebe ubijamo kad praštamo šta nikad nije smelo da se desi.

Ta nepoznanica bića, to nije jednostrano, jer osoba preko puta isto toliko ne zna tebe. I tako, naspram jedno drugog, gledate se, i volite se, a između prostor je more neznanja, more koje se ne može preći samo s jedne strane. Svako na svojoj obali, gleda ka pučini, a razbijaju vas valovi. Ljubav nije samo kompromis. Ima nešto i do ljubavi.

Kraj počinje tako što te nije strah da se probudiš sam. Nije te strah da hodaš bez nečije ruke. Bilo bi lepo da te greje dodir, ali toplota dolazi od ljubavi, ne isprepletanih prstiju. Bilo bi lepo, ali više nije. I onda se pitaš gde se sve izgubilo, malo lažeš sebe, jer znaš – sve je to crv pojeo. Kad crv izjede spone koje vas vežu, sam si u zajednici, sam si u životu, nikad bliže fizički nekom telu, nikad dalje u mislima. Proždrao te strah, postaneš sena koja ne veruje rečima, jer više nemaju težinu. Sve postane zanemarljiva informacija izgubljena u vetru, sve je nekako prazno i izolovano. I ti se menjaš. To je zastrašujuće… Izobličiš se u nešto hladno, bez sjaja, bez želje, bez volje, i onda se pogledaš jedan dan u ogledalo i tebe prožima neko novi, neko ko zapravo nije ti. Odraz tvog unutrašnjeg stanja Neko ko ne voli onako kako zna, kako je oduvek hteo, kako je voleo ranije pa zna koliko ume i koliko može – a kako da voli kad ne zna koga.

Dan za danom, radiš lepe stvari, funkcionišeš naizgled savršeno ali to nije to što ti daje vetar u leđa. Nije kao sunčan dan posle sumorne kiše. Nalaziš sreću u životu, u malim stvarima, u mirisu espresa ili košene trave,u pokojem veselom repiću, ali se setiš da si umeo da nađeš sreću u osobi, ne u okolini. U sebi, da, ali najviše u drugome. U kome naći sreću kad ne znaš ni ko je zapravo.

I tako, nazirah početak kraja a beše kraj i pre početka.

So moje suze

Zavolelo oko suzu. Oko suzu, a mozak njega. On – izdade telo.
Proplaka oko, i sve mu dade. Sve sem svoje suze.

Zavolelo oko suzu. Pa je čuva, pa je ne da, ne da joj da se preda.
U kapcima mu spavala. Tepavicama se pokrivala.

Suza oko čuvala dok je sanjalo. Oko suzu pazilo dok je gledalo.
Baš ta suza daje oku sjaja. Ta jedna, voljena, nepreboljena, što se ogleda u ogledalima duše, u smiraju beskraja.

Zavolela suza oko. Suza oko, srce njega. A on – izdade ljubav, pogubi dušu. Tad je oko zavolelo drugu, zavolelo bol i tugu. I oko izgubi suzu.

Nekad je plač kao kiša, kao reka, al’ tišti tek do sledećega.Zraka sunca, drugog njega.
Džaba more, more suza, pa ne boli, pa ne lomi, kao nekad… Kad je sva bol – so u suzi – jedna suza prolivena.

Elementala

Da sam reka, ne bih se savijala i pokoravala gde me tok nanese. Ja nisam plitak potok da po meni umorne, otekle noge gaze. Ni dosadno jezero, zatvoreno, od tekućeg odsečeno, u kome buja samo ono što u mene bace.

Eh, da sam reka… Ja bih bujala i sve pred sobom rušila! Nijedan bedem mene ne bi krotio, nijedan kanjon put mi krojio. Dođavola vi i vaše brane! Da tečem mi brane, da žuborim i živim, da lomim i svoj tok kročim. Ja sam svaka kap vodopada što slobodno pada i sa samom sobom se sjedinjava.

Nisam muljava bara sa krunom od žaba i sluzi. Ali jesam okeani, mora, boje plavog svoda. Jesam život. I jesam lepota. So tvojih neprolivenih suza. Ne umem ja po malo da tečem, pomalo da volim. Talas sam, što prljava pivska stakla u mozaike pretvara, hladnu srču u šareni oblutak. Pena sam, što miluje obale, što nosi zrno peska do školjke i niže bisere.

Da sam vatra, ja ne bih tinjala kao umirući žar cigarete, sablasni ukras smrdljive pepeljare, kao poslednji oblačak dima što nestaje u bespovrat. I da sam nežni plam sveće i paklena stihija, sa istim žarom bih gorela! Obasjavala bih senke isprepletanih ljubavnika, ušuškanih u želju za srećom, sušila lica mučenika obavijenih morom i suzama. Jesam usud, i jesam zrak sunca posle ledne kiše. Ali nisam pepeo ugaslih snova i prodanih ideala. Oganj sam, toplina doma.

Ne tinjam. Ne tečem po malo. Ja ne umem ništa slabo, umereno, tuđeg reda radi. Ali čovek sam! I to ne bilo kakav, već žena! U ljubavi gorela. U suzama se, poput čelika, kalila. Da sam voda, tebe bih prožimala. Da sam vatra, snove bih ti palila. Umem da tečem, da lomim, da gorim i žuborim. Ali više od svega, umem da volim! Ja sam svaka kaplja na tvom dlanu. Suza neprolivena. Tako… Tako voli žena.