Noc kad sam se predala

Kako boli dan kada noću plešeš s’ uspomenama… Bila je to noć kad sam se predala. Valjda je to ljubav. Kad vidim tvoj osmeh i ni u jednom trenu ne poželim da sam na njenom mestu.A mi… Ako zaplešemo ponovo, i opet ne uspemo, opet ne budes umeo sa mnom da izdržiš sreću, ti si na nuli, ti si taj koji gubi. Da znam da ovoga puta možes izgnati demone pakla iz našeg ušuškanog raja, ja ne bih ni tren oklevala! Ali ti ni ne znas zasto nas unistavaš! A ja… još manje. Moj limbo je da tako padnem. Razbijem se cela. Padnem na čoveka koji ni ne zna kakvi ga demoni more! Da nađem ljubav, i da nemam ništa od nje. Da se volimo do neba, a da tako prokleto ne umemo. I posle se pitamo što nemamo sreće, a tražimo je u pogrešnima.

Zašto dovlačiš bol u naše odaje, u naše čarsafe, gde tako mirno spavah na tvome ramenu? I ne sanjah ništa, nema šta u san da mi dolazi kad sve sto želeh sam imala pod ovih deset prstiju. Ni deset ih nije bilo dovoljno da spoznam svaki deo tvoje kože, tvoje duše. Ali ne mogu se sa tvojom budućnosti kockati. Za moju me briga. Ja nemam šta da izgubim! A u sebi se slomim i pomislim: “Sem tebe, i našeg malog andjela sa tvojom gavran-kosom i noć-crnim očima.“Imala sam i nekog njega. I bi lepo. On je bio pametan izbor. Pametan, i pravi– razlika je ogromna. Bože! Ubedjujemo jedno drugo da budemo s drugima! Kako smo isti, podjednako ispravni i tako jedno za drugo pogrešni.

„Da oženim drugu… Da bi ti mogla da nastaviš dalje.“

„Ne… Da bih mogla da ti se ne vratim. A to je sve samo ne nastavljanje.“

Kažeš: „Ja sam kriv. Doveo sam te do ivice. Ti si samo mogla da skočis.“ Ali čemu sad krivica. Ja padoh. Padoh u provalije pakla, i put nazad beše srčom posut. Puzah uz stene, puzah uz uspomene, rasekoh sve što u meni kola i vene. Puzah nazad, nazad do tebe i mene. Tu na vrhu, tu je moje srce. Kad se ušunja misao, i dalje tiho, tiho, ponekad kucne. I to – je za tebe.

Bila je to noć kada sam se predala. Drugim rukama, drugim očima. Dadoh sve sto imam. Dadoh zelju, godine, dadoh žar borbe za sreću, i ono najdragocenije – svoje vreme. Ali ne i uspomene. Džaba dajem misli drugom kad se srce odavno skrilo kod tebe. Ali probala sam makar, iz sve snage. I onda zaplešemo s uspomenama i jedan tvoj zagrljaj obriše nešto sto pokušah da gradim s ostalima. Nisu ni oni krivi, kad ne vole celu mene. Ne mogu. kad je dobar deo još uvek u tebi.

Slab je čovek, grešno biće, a svaki moj tren slabosti si ti. Bila je to noć kad sam ti se predala. Tvojim dodirima, tvome smehu i tužnom sjaju u očima. I zaplesasmo tango pod carsavima. Dok je svaka pora vrištala tvoje ime, naše suze su se spojile. Podsetio za šta se borim!

A ti… ni ne znaš da si mi te večeri rekao „Ne.“ Bila je to noć kada sam ti se predala. Kad sam te tihim suzama i drhtavim glasom molila da ostanes, još samo malo kraj mene. Mislio si samo za noc. A ja sam htela celog tebe! Da pokusamo jos jednom, da ne odustanemo od nas. Gugutala ti kao golubica! Na grani, ali spremna da sletim i da se nikada nikada ne vinem vise u nebo, da mi ti budes sve moje visine. Sve moje reči, suze, i tišine. Ali ti si izabrao vrapca jer ga imas u ruci, jer cvrkuće o budućnosti.

Ja, JA, ponosna do groba, sve ti prosuh pred noge. Sve moje snove. Nikad nisam slutila koliko će moje reči pred tobom da kleče! ovoliko nisko padam jer sam spremna i samo na jedan deo tebe! Sa tvojom gavran kosom. I noć crnim očima. Muk. Teskobna tisina. Toliko reči izrečenih, a ubi me sa jednom.

Nikad to ne radim. Nikad drugoj sreću ne kvarim. Ali ti si moj! A ona, nek mi za noć oprosti. Za noć kad sam ti se predala. Mozda nam je to poslednja. Mozda ih bude jos, al’ obećavam, biću slaba, samo do trena kad sa njom ne postanes jedno pred Bogom i ljudima. I vec slutim, već prozivljavam taj tren. Kako ce joj baš lepo stajati snežno bela haljina, dok ja budem s paklom Sobranie-a i casom vina u rukama plesala valcer sa uspomenama. Snežno bela, nevina, nikad crnje jedna tkanina, nije moju dusu u noc zavila. „Ti si moj“, šapcem zvezdama…

Ona… Noć mi oprosti. Reče ti: „Da“, i za noc mi se osveti. Baca mlada casu u meraku, nek je na zdravlje i veselje! Bacam flasu krv-crvenog vina, nek se lomi, po nasim zidovima. Neka curi, nek se razliva, nek belu sobu boji dimom i rujnim suzama. I dok svira svadbarska muzika, ja cu plesati vas prvi ples sa tobom u mislima. Sa nasim uspomenama. Njenu ces decu na svojim grudima mesto nasih uspavljivati, nekim ih pogresnim imenina dozivati.

Bila je to noć kad si rekao „Ne.“ Noć kada si odabrao nju, a ne mene. Tu pade moja najteza suza. Suza, satkana od ljubavi nase nerodjene dece. Oprostiću ti nas, ali njih… Nikada.

Tvoji će svatovi mene u grob nositi. Njena venčanica mene u crninu odevati. Bice to noć… Kada ću se predati.

U potkrovlju

Sećaš li se kako nam je bilo u onom malom potkrovlju, koje je neodoljivo podsećalo na Bodlera i „Cveće zla“, a mi sadismo sreću? Gde su nas kosine terale da se saginjemo i budemo bliže jedno drugom? I one malene trošne terase, tako male da si morao telom da me obgrliš, pripiješ se uz moje kao kakav savršen kalup. Samo za to je bilo mesta, za dva para bosih stopala i dve male plastične stolice na kojima bismo sedeli gledajući buđenje sunca, ispijajući prvu zornjaču. Meni uvek malo jača, sa dve kocke šećera.

U tom potkrovlju nije bilo mesta da se širimo, već samo da srastamo. Jedno s drugim, jedno u drugom. Mi nikad nismo bili srećniji nego u tih par malenih kvadrata, a mnogo više od onih koji se rastaču i jure po stotinama.

Svaku noć smo ležali isprepletani, u mrkloj tišini s pokojom svećom i dve čaše Kabernea. Tako naslonjena na tvoje telo, ležali smo i grejali se dodirima duše, posmatrajući zvezde kroz polu-raspali krovni prozor ispod kojeg je obavezno stajala plastična posuda za dosadne kiše. Sećam se kako smo kroz taj prokišnjavajući prozor našeg sveta gledali u zvezde i pitali se koja ćemo postati kad umremo. Jedna, naravno, jer bejasmo jedna duša u dva tela, mali rajevi velikoga pakla. Samo ti si razumeo moju potrebu za let, za visine, i da živiš u trenutku jer nas naposletku uvek čekaju glinene dubine.

Sećaš li se dragi, kad smo se igrali žmurke po rafovima Maksija, gde bi pobednik uvek dobijao Euroblok koji bismo svakako zajedno delili naposletku, na vrhu našeg sveta. I kako smo bežali od komšija koji su nas jurili zbog buke gitara uz strme stepenice, jer prokleti lift nikada nije radio, a nama opet nikada nije bilo teško ma koliko da drhtimo, ići do 5.og sprata jer smo uvek znali ka čemu se penjemo…

Najlepši si mi bio ujutru onako snenan, kad te probudim mirisom jake domaće kafe koji se razlije po ovim malenim kvadratima mnogo brže nego što ja mogu da te iznenadim i donesem ti je u topao krevet… I tvoj pogled dok me gledaš tako čupavu i bosu, kako se u tvojoj šlampavoj majci njišem uz jedva čujnu muziku što dopire iz radija, i prčkam po malenoj kuhinji… I onda se samo uvučem i smestim glavu u kalup tvoga vrata, i samo što ti ne zapredem mazno, kao mačka, dok ti uporno vodiš borbu i pokušavaš da umiriš moje nestašne uvojke… Nikad više sreće nije bilo u manje prostora, u ovih par kvadrata našeg potkrovlja. Naš čardak, i na nebu, i na zemlji. Naša priča, naša bajka.

Sećaš li se? Pre potkrovlja, kako si me lovio skrivenim pogledima iz prikrajka, misleći da te ne vidim, i kako si me prvi put poljubio pod nestvarnim nebom posutim zvezdama? Kako si mi plesom upoznao telo, a prvim ovlaš-dodirom taknuo mnogo više od kože. Samo me ti ne odrastaš. Samo me ti ne menjaš. Voliš baš ovo derle u meni, koje promoli glavicu samo kad si ti u pitanju. Ali itekako znaš da probudiš sve što živi u meni i dozoveš sve moje đavole… Kad bi ovi trošni zidovi mogli pričati! Kad bi rekli koliko smeha i sreće su upili, i koliko smo ih od požude i strasti crveneli…

Sećaš li se nemiru, kako su nam komšije nedeljom udarale u hladne radijatore, da stišamo španske cigane, dok smo se izležavali isprepletani u čaršafe, obmotani u dimove cigareta. I onog trena, kad od istinske sreće prosto moraš duboko da udahneš i zatvoriš oči, kad je sve nekako – gde treba. I dalje se sećam očiju boje zelen-meda, i kako smo se gledali i ćutali, i ćutali i gledali, i prožimali jedno drugo i nadasve razumeli. Ničije tišine nisu pričale kao naše. I pisala sam te dok si slikao, i slikao si me dok sam pisala, i zajedno smo užasno pevali iz sve snage, i još jače se smejali… Živećemo u mojim stranicama. Biću svaka raštimovana struna, svaki mol tvoje gitare. Dodirnimo besmrtnost, u našem malom pokrovlju, našem svemiru.

Oprostiću ti i što si razbio moju omiljenu kinesku šolju, jer si danima sastavljao deliće i na kraju zasadio u nju beli šlajer. Oprostiću, jer me tako prokleto dobro razumeš. Ti shvataš da šolja nije samo šolja – ma nije ista kao sve one što skupljaju prašinu u uglu kineske prodavnice! Ova je skupljala sve naše gutljaje, i nosi obrise naših usana, naših prstiju.Uvek smo znali da spajamo naše deliće i sklapamo nedodirljivu celinu u kojoj buja nešto mnogo bolje i jače.

Ja slušam tvoje reči, a vidim sve ono skriveno iza njih. Umem da preživim tvoj rašivajući pogled i utom sagledam sve tvoje slabosti. Kad pogledaš svojim ogledalima duše, ljudi vide odraz sebe, svojih strahova, pa se uplaše tebe i tvog pogleda misleći da ih vidiš i kopaš po njihovim najdubljim delovima – a to na mene ne radi. Ja sam ti odavno sve svoje najgore dala. Ne plašim se tvojih demona, tvog mraka, koji kriješ iza med-zelenih očiju. Skidam ti sve tvoje maske, sve slojeve, sve krugove pakla – i vidim ono što si i ti zaboravio da jesi.

Ne daj se. Ne daj zlom jeziku, umri taj strah – nijedan bol, nijedna prošlost, nije vredna nas. Ionako svi posle idemo u prah. l zato… Ne daj da izgubimo nas. Voli me… Voli, baš tu, u malenom svemiru, u našem malenom potkrovlju, gde nam drugi ništa ne mogu.

Wisdom of the Day

You always have a choice. You just gotta stop making the wrong ones…

 

Lutalice

Lutaju, lutaju te tvoje oči lutalice… Pa se spuste kradomice do mojih nervoznih prstiju. Nije da ne znaju šta će od sebe, jer znaju! Dobro znaju kroz čiju kosu bi prolazili, čija bi leđa s dosta strasti, i zrnom posesivnosti parali. Lutaju tako, lutaju, do mojih drhtavih usana, koje do krvi grizem ne bi li se smirile, da ne potrče put tvojih, spremnih, tako dozivajućih. Pa samu sebe prekorim i kažem: „Tihana, pa nisi životinja! Samokontrola je odlika civilizovanih ljudi!“, a ja, nit’ sam čovek, niti razumna – pored tebe kad se nađem ja sam prosto – izgubljena.

I lutaju, lutaju te oči lutalice, pa lako skaču od mog neposlušnog uvojka do zamišljenog pogleda, preko mog osmeha i vrcavog pogleda do teskobne tišine i teških uzdaha. Lutaju po meni i kroje priče davno sanjane koje preslišavaš noću kao uspavanke.

A nestašne su tvoje oči lutalice, nestašne dok me glede kradomice. I dok se moja blesavost igra sa tvojim mislima, i dok moj um flertuje sa tvojim čulima, moje oči kukavice spretno beže od tvog pogleda. Ne možeš prevariti oči. A moje se plaše da ne odaju tajne.

Ne, ne smem te pogledati onako dugo i znalački, ne usuđujem se stati pred tebe dušom gola, ne smem jer znam da ćeš me videti tim tvojim lutalicama. Ja znam da vidiš sve, i to je ono što mi ledi krv u žilama, stvara bol u grudima. Pogledam li te onako kako ja znam, ispod obrva, pustim li te da vidiš ogledala moje duše – videćeš sve, videćeš me celu – i dubinu moga oka, i tek poneku tminu.

A to nije ono što si ti zavoleo! To nije ono što ti tera usne na osmeh, damare u grudima! Zavoleo si proleće, ali ja sam nešto mnogo više. Ja sam mnogo više od veselog, razuzdanog deteta koje se raduje kapima kiše. Ako me pogledaš onako kako znaš, znalački i pronicljivo… Videćeš mnogo više u meni od luckaste, bezbrižne devojčice – videćeš ženu. Videćeš sve šta se krije iza osmeha. I dvorske lude plaču kad ih niko ne gleda, I klovnovi skidaju šminku posle predstava. A to nije ono što ti je dušu taklo.

Plašim se da te pogledam dubinom svojih očiju…

Devojčurak bi se olako zaljubio, ali žena u meni bi volela. Snažno, smireno i predano. A obe dišu u meni punim plućima! I ne plašim se ničega, sem tvog pogleda, jer je u meni mnogo više od proleća. Ja sam gladna! Gladna nemira u grudima, gladna onog pravog dodira… Ja bih te volela, kad bi ti mogao da voliš i moju tamnu stranu.

I džaba što sam sposobna da se borim protiv svih vetrenjača! Imam dve ruke, spremne da otkinu glavu onom ko dira šta je moje i najmilije, dve ruke stvorene da nežno miluju moje najvoljenije. Ali džaba kad se plašim jednog para očiju, plašim se da ih pogledam, i skrojim sebi sudbinu…

Ja bih da se uspavam na tvom ramenu, slušajući ritam tvoje biti. Ja bih da plešem uz tvoju muziku, da budem razlog za osmeh na tvojim usnama, i koren tvojih grešnih misli. Zavedi mi um, telo će lako da prati. Želim te srećnog, ušuškanog u moje uvojke, i potpuno bezbrižnog. Želim… Da te otkrivam, kroz vreme, kroz snove, kroz dodire. Želim… Da te samo u moje senke pokrivam…. Mazi me rečima, ovlaš, kao paperjastim dodirima, ljubi me prstima, i pričaj mi očima.

Ja nikad nisam bila srećnija nego među ova četiri mala pozajmljena zida… Nikad glasnije nisam čula nečije šapate. Nikad nisam bila u nečijoj blizini tako izgubljena, a u zagrljaju tako sigurna i – nađena. Plašim se da te pogledam dubinom svojih očiju… Zato lutaj po meni tim nestašnim okicama, lutaj svojim lutalicama, ulovi mi pogled, i oteraj mi strah. Lutaj po meni i dok je bura i dok je stihija, dok je sunce i mesečina. Lutaj bez pitanja, ponudi sigurnost tvoga dodira, i toplinu tvog pogleda i kad nema proleća. Dok god budeš voleo celu mene, imaćeš po čem da se gubiš i pronalaziš, po čemu da lutaš i čemu da se vraćaš.

 

Share this:

“Man has the advantage of choice, woman – the power of refusal”
Jane Austen

The One With Whom My Dreams Are Woven

I’ve fallen asleep, have fallen in my dreams, and there, in the very depths of my heart’s desires, I had found him. I haven’t dreamt about his face nor  about the color of his eyes. I dreamt about his soul divine. I fell asleep and I fell in love – now, now I know what to yearn for. I am yet to find him, I am yet to meet him, but I already know him.

Countless times in my life I thought I had fallen in love. With mistakes comes the wisdom and I learned to take the infatuation for what it is – to take it very lightly. One time in my life, I knew I had fallen in love. Completely and utterly, I gave up my control, gave him my all, and I fell. It was a literal fall to the very depths of hell, and the climb back up was ever so slow.

He may just be a dream. Strange is the world that we live in, maybe I frequent his as he visits mine? But he was too far from perfect to be woven only from dreams. And who is perfect nowadays? Imperfections are what we love, and what we miss once the loved ones are gone – imperfections make you real.

He was a beast. He ached inside. Hurt – just enough to fill himself with darkness, but not enough to become the dark himself. And he was so lonely on his path, lonely, yet it was the road he himself had chosen. He embraced the dark, and forged his destiny. He embraced the silence and the misery it brings. Lonely amongst the crowd, silent amongst the noise, he was dark within the daylight. And – he was lost. He wandered aimlessly, knowing where he needed to go but purposefully losing himself along the way. He needed to be found. In all his sorrows, in all his strength, he was weak. He wanted to fight, but he wanted to find a reason to fight for.

I could see it clearly as the August day. And while I dreamt, I knew then and there, that I had fallen in love with his darkness. I fell in love with his silence and all the words in between. His form was human, but there was nothing human about him. A true wounded beast. Waiting for the right one, the same one, broken just as he was, to pick up the pieces. He was so beautifully broken…

We are like mirrors. Woven from the same dreams and hardships. We are beasts, yet we care naught for the furs or cloths wrapping the fragile bodies. We seek the souls behind the shallowness. We seek each other.

True beasts seek no master to command them. True beasts need an equal, the one who would run beside. We wish not to belong to someone, but to belong with. If you cage the beast, you will keep her next to you. But she will bolt as soon as she gets the chance to breathe in the fresh air, feel the grass below her feet. No matter how mesmerizing the cage is, no matter what that cage is made of, it will always be a prison. And all you will have is a prisoner. Whether forged from iron bars, broken promises or woeful lies, it is still a cage.

Belong with the beast, free it, and know that at any given moment, it could leave. But every moment that it stays makes it far more precious. Then you will understand  – you are its choice. Through thick and thin, through dark and light, the beast will loyally be by your side.

Yes, in the hands of a true man, every lioness is a kitten, every beast is a playful pup. But love should not be mistaken for weakness. Do not mistake the undeniable and ever present, overwhelming strength that can be brought forth only by hardships and pain.

Deep in the shadows of my soul something is stirring… Padding slowly down the moonlit path, a creature of nature nurtured by sorrows and tempered in tears like mighty steel looks up to his eyes, full of stars. He is dark but he can still recognize the light. While our form may be human, there is nothing human about us.

So vivid, and so unclear. You are the one with whom my dreams are woven. I belong with you, for you know that nature dwells in my very core, strength runs through my every pore, and my spirit… my spirit cannot be bound. It is my beast within that flares up with your every touch. I am ready to stand before you, in all my imperfections, in all my sins and virtues. If you fall in love with my ashes, you will easily love the arisen phoenix.

Whether a dream, a childish fantasy, or intuition’s play with omens – I believe your soul is out there, and that we will find each other.  With you I will roam through the darkness or I will ravage the world alone. I am ready – to find you, to battle the gods of war for your embrace. I am ready – to weave your soul into mortal flesh, for I cannot just dream of your caress. I am ready – to wait for you in this world or the next.

O

Želja

Ako se pitaš zašto, nemoj…
Ne troši zalud pitanja…
Samo ljubi, ljubi
Dok ima daha na usnama…

Pleti prste u moju kosu…
Na javi me sanjaj, pospanu i bosu.
Privij me uza se, oseti toplinu tela,
Samo je tvoje, samo o tebi sneva…

Priznaj da želiš!
Varljiva je reč
Kaže da, kaže ne.
Al’ samo pogled kaže sve…

A moje oko zeleno,
Zbog tebe je sijalo,
Zbog tebe plakalo.
Eh! Kad bi ih video!

I moje usne medene,
Tebe su želele,
Zbog tebe nemele…
Eh, kad bi te ljubile!

A moje telo,
Zbog tebe je drhtalo,
Od bola se grčilo,
Eh, kad bi ti pripalo!

I gore grudi, pakao od želje,
I strah se budi: ko mi te greje?
Ko li te poljupcima pokriva?
Kad bih ti bila jedina…

Hladna je noć…
Kao kavez postelja…
A kavez od bisera oko ne gleda…
Noć je hladna, a ja gladna tvojih dodira..

Takni me. Sasvim, sasvim slučajno.
Niko za nas ne mora da zna
Biću tajna od svih skrivena
Sasvim namerno, dodirni me lagano…

Ne vidiš li kako plamtim?
Želja izgara!
Kao lane bih te ljubila,
Svet na dlanu pružila…

Nemoj bežati od sreće..
Trenutak, sad je tu, vratiti se neće..
Zar ne želiš moju ruku,
u oku mome mirnu luku?

Duša je dušu spoznala,
U dušu sam se i zaljubila.

Muškarci ne plaču…

Tišina. Mrkli mrak. Sekundara na satu lagano ali isuviše glasno svakim svojim pokretom stavlja do znanja – još jedna besana noć je pred nama. Prevrćem se po praznom krevetu, nema mira, nema sna. Ali najteže pada što nema nje. Ne, nije ovo suza na jastuku, jer muškarci ne plaču.

Nije da nisam probao. Lako je popuniti krevet. Ali sve su to nežna bića, povređena, prazna, žele mrvu ljubavi, malo bliskosti. Isuviše pokvaren da bih ih popravljao, isuviše sebičan da bih pomogao. Fali mi… Tako mi fali njena ludost… To blesavo stvorenje se uvuklo pod kožu, i postalo deo mene. Te večeri bilo je jasno – biće moja propast. Ali… biće moja.

Po ko zna koji put se vrtim po krevetu. Izbledeo miris sa jastuka, skoro da se ne oseća. Ruka pada na hladne čaršafe, a ja bih vrištao koliko mi treba da ih ona ugreje… Moj pali anđeo, po mom krevetu grešno padao, po meni zavodljivo se njihao, noktima kožu od strasti parao. Moja dama, po krevetu padala, a još gracioznije iz njega ustajala. I dok drhti podamnom kao grlica, i pogleda me vrelim očima, izgubim se, izgubim se u vremenu, u prostoru ali uvek se vratim i nađem u njoj, u njenom pogledu.  To je kameleon devojka. I žena i devojčica, i dama i đavolica.

Kako je volela! Prirodno, nevino, razuzdano i hirovito.  Ali nadasve iskreno. Vidiš šta oseća. I šta mi na kraju ostade, sem praznih zidova, i hladnih čaršafa… Šta bih dao da me opet uspava miris njene kose na mom ramenu, i da se šćućuri u mom naručju, i da mi baršunasto šapuće kako je tu, srećna i zaštićena. Nije ovo suza na jastuku. Jer muškarci ne plaču.

A tik pred svitanje, polako bi se poput mačke išunjala. Tu kod dovratka, beli se moja, sad izgužvana košulja, beli na njenim oblinama. Tako čista, tako nevina, baš tu kod dovratka, beli se moja golubica. Mazno se proteže, i pruža ruke anđelima, kupajući se u jutarnjim zracima. Mesto srca, sunce joj u grudima.

Tako čista, tako nevina, a noć pre toga nadamnom grešila, rasipala dugu crnu kosu u slapovima po golim ramenima. U očima joj đavoli, svu mi pamet popili. Na koralnim usnama joj moje ime počiva, tako obično, a sad zvuči kao muzika… Ni slutio nisam da glas može tako da te grli, poput dodira. I gledam je, kako se kao zmija uvija, i ne znam da li bih je pre grizao zubima, kožu joj parao, ili kao lane ljubio… U grudima joj nemiri, u srcu besne damari, svojim dugim prstima vodi moje i po koži ostavlja tajne, samo nama poznate. Stvorena da bude voljena… Moja propast! Moja, moja i ničija. Gde li je i kome sad cvrkuće moja golubica? Ne, nije ovo suza na jastuku… Jer muškarci ne plaču.

Bila je moj san. A te večeri, snovi su umrli. Crne senke joj igraju u uglovima duše. Prekrstila je ruke, drži se čvrsto, da se ne raspadne. Pogled oboren, izgubljen, a oči vatrene, sada hladne, ledene. Suze, crne što od bola, što od maskare, polako se slivaju dok joj dim cigarete grli lice unakaženo mokrim ožiljcima. Volela me je…  Šta ćeš, ne može biti savršena… Polako podigla oči ljušture, i nemo me gledala da li tren ili sat. Pocepala je sa sebe moju belu košulju, i pustila je da sklizne niz njene doline, i udari o pod. Isparala tkanine, isparala dodire, stajala tako gola, k’o od majke rođena. Gola, pokrivena bolom i suzama. Sasvim gola, a nikad predamnom nije bila više obučena, zatvorenija, skrivenija. Podigla je glavu visoko, ponosno, i gledala me prodornim očima.  Nit manje tkanina, nit više prezira…

Još uvek se sećam, potrčah, krenuh da je zaustavim, uhvatim, opet, da je stegnem i ne pustim, ali ona je samo na vratima zastala, naglo se okrenula, pogledavši me onako, divlje, preko ramena. Šire joj se nozdrve, u očima munje stanuju. Kao i oduvek, pala je ali se još gracioznije ustala. Tu, ispred mene, a već od mene pobegla. Tad sam znao da je moja zver od nas odustala.

Pada ruka po krevetu, ne nalazi kožu vrelu i podatnu. Pada ruka na ledne čaršafe, grabi ih mahnito, traži oči vatrene. Ona je sad samo san i ništa više… Steže se nešto u grudima. Nije srce, prokleto da je, nije, jer da ga ima, znalo bi voleti Ljubav. Padaju kurve, padaju svetice, padaju čedne i one grešnice, i sve su crnokose… Ali nijedna nije moj pali anđeo, nijedna nije moja crna labudica.

Pada bol po jastuku ali dobro je… Što muškarci ne plaču…

Sloboda

Dođe svakome tren kada porazmisli o svojim izborima. Dođe tren kad se zapitaš šta je tebi sreća? I dođe tren kad priznaš sebi da li jesi ili ne.

Teško je, izdržati besane noći, teško je probuditi se u ovaj užasni svet bez nečijeg snenog pogleda i lenog osmeha. Teško je ne znati nekog u svaku pegu, svaku tačku, svaki prevoj… Poznavati nečiji ritam, korak, sigurnost nečijeg ramena… Biti s nekim, ko te u dušu zna. I kako onda čovek da želi slobodu ako nema sa kim da je deli? Sloboda i samoća idu ruku pod ruku. Želja za slobodom ne može se dugo vezivati u okove, a samoća je tu da donese samospoznaju kad oni puknu… Kad si dugo vezan, i kada izađeš iz bisernog kaveza, ophrva te prostor, pomisliš da si sad tako sićušan i nebitan. I sam. Ipak u kavezu si bio zaštićen od svega. Od života izvan njega, od lepote jutra, i magije noći, od slobode i od samoće. Ne vidiš ništa drugo do odsjaja bisera koji ti zaslepljuju pogled, i svaka niska se plete od laži i prividne sreće, i sve više se steže oko tebe, i ne vidiš… Ne vidiš da je ispod svake perle hladno gvožđe… Istina je samo ono što ti je rečeno. Da, tačno je da ti dodiri ispisuju bliskost po koži, i da te greje nečiji dah, ali vredan li je meki dodir, baršunasta reč, ako srce krvari od dela i ožiljaka? Dodir prodje, reč bez smisla se izgubi u vazduhu, ali srce… Srce nema oči, njega biseri ne zanimaju. Srce ne čuje, laž ga ne dotiče. Srce samo oseća… Ljubav. Ubode. I pamti zauvek…

Nekad bol i zatočeništvo dugo traju i izobliče osobu potpuno. Kad izadje iz pakla, nije više ista. Neke rane nikad ne zarastu do kraja, ostaju užasni i vidljivi ožiljci koji će uvek sećati na bisere i gvožđe. Te osobe su spremne da plate najveću cenu za slobodu,  žrtvuju čak i sreću (makar i prividnu) – uvek će radije zagrliti samoću nego dopustiti sebi da opet upadnu u istu zamku…

Postavlja se pitanje: Da li da kuneš i proklinješ onog koji te je izobličio, ili da se nadaš onom koji će zahvaljući tom bolu da zavoli neku sasvim drugu osobu? Jaču. Gde su bile suze sada je vatra. Gde beše detinji, zvonki smeh, sad je nedokučiva smirenost i uzdržanost. I sve je drugačije. Kad se promeniš, i svet se, čini ti se, promeni… Počneš da primećuješ život svuda oko sebe, pa se zapitaš kako, kako si ikada mogao bez njega? Uvek se prepliće sreća sa okovima, sloboda sa samoćom. I tu nastupa samospoznaja. Nisi srećan. Nisi ni nesrećan.  Samo jesi. Savršena sredina, ali se nadaš da će tas da prevagne i da ćes splesti naizgled nespojivo – bliskost i slobodu.

Ruke kad jednom prerastu okove, više nema nazad. Nikada više vuk bez mesečine! Nikada više bez vetra u kosi! Ali… Onda shvatiš… Da, nikada više nećeš izgubiti svoju slobodu. Najskuplja cena koju živo biće sa vrelom krvlju koja kola kroz vene može,i mora da plati. Danak. Gde beše suza, sad je vatra. Da… Nikada više nećeš hteti da izgubiš svoju slobodu, ali ćeš od sad oduvek hteti da izgubiš svoju samoću…

Kiša

Kisa je dragi moj.

 

I svi su mrljavi i svi su sumorni poput neba koje se mrsti nad nama. I svi su nervozni i s ajos jednim razlogom vise da mrze ceo svet. Provala oblaka, svi beze, svi se kriju. Pokisnuce im maske  koje su strpljivo na licu tkali.

Svi traze kutak gde mogu da ostanu suvi, i tako dosadni. Hladni, proracunati, bezosecajni. Sivi, kao oblak nad njima. A nekad kisa dobro dodje, kad ti je tesko, i kad nemas rame za plakanje. Nekad i kad ga imas, neces da priznas da ti je tesko, pa ti je draze tvoje, tiho i poslusno, i strpljivo. I tu dobro dodje kisa, ogolis svaku suzu i preklapas ih sa nebeskim, i u moru ljudi samo si jedan pokisli prolaznim. Ne haje niko za tebe, sem tebe. I sit se isplaces u gradu duhova, u gradu nemilosrdnih i hladnih robota. Jer kisa je, dragi moj.

Kisa. A ja kao dete trcim bosonoga, i zagledam nebo pa se pitam sto se narogusilo nad nama sretnima? A onda zatvorim oci i prepustim se tom nebu, toj kisi, i udahnem duboko. A ona lije i lije. I dok svaka najezena pora na mom telu vristi: “Bezi budalo, skloni, sakrij se!”, ja prkosim u inat (ne)zdravom razumu. Najradije bih detinje sklopila prste u sipak ali ipak zadrzah malo samokontrole. Samo malo, jer kisa sve oduzima. Kontrolu, napetost, probleme. Probaj! Stani na kisu, i rasiri ruke! Pusti da te kapi miluju, pusti brige, udahni duboko i oseti euforiju.

Napetost se moze nozem seci, tesko je nositi teret na dusi, a ko je pa danas bez tereta? A onda izletis na kisu, i upijas je ne samo tkaninama koje obavijaju od brige umorno telo, vec i celim svojim bicem. Prepustas kontrolu, opustas se a ni ne znas da si bio stegnut.

Kisa je dragi moj. A ja nikad srecnija, nikad vrcavija, nikad blesavija. Probudi se dete u tebi i ne hajes za razum. Osecam miris kise. Osecam je svuda, u vazduhu, kako dramara po meni, tebi, po drvetu, po asfaltu, bez imalo milosti. Ali osecam! Svakom najezenom porom, znam da ne razmisljam, znam da samo osecam…

A lazem dragi moj. Lazem da mi smeta, da ne prija hladna suza nebeska. Zensko, smrznucu se, razmazace se sminka, bicu ruzna svetu. Pa se krijem i pazim da ne pokisnem, i izbegavam barice, a cim zamaknem iza ugla, iza tvog pogleda, pozdravljam kapi i radujem se kao devojcica.

I nadasve sam ruzna, razbarusene kose, mokre haljine, i razmazane sminke, bosih nogu sljapkam po baricama. Nadasve ruzna, i nadasve nasmejana.

Mozes biti mokar i nesretan, ili mokar i detinje veseo i razuzdan. Jer kisa je dragi moj, a svi smo na kisi jednaki.